Četvrtak, 2 Februara, 2023

Memić: Ovo kupujem NA CRNO za svoje dete, nije problem da dajem 140€ MESEČNO, ali ne mogu svi!

Kao roditelj deteta koje ima dijabetes tip 1 prinuđen sam da kupujem senzore za kontinuirano 24-časovno merenje nivoa glukoze, jer oni koje moje dete dobija o trošku države nisu ni izbliza dobri kao oni koje, nažalost, kupujem na crno. Ministar sam i priznajem da ću za svoje dete sve da uradim, pa i da kupujem praktično na crno od ljudi koji ih nabavljaju iz inostranstva, jer ti u Srbiji nisu registrovani. Prihvatio sam funkciju ministra upravo i zato što sa ove pozicije želim da pomognem svoj deci dijabetičarima u Srbiji, a ima ih oko 1.000, da se vidi i čuje s kakvim se problemima bore. Ne želim da me sutra moje dete pita: “Šta si uradio i za mene i za sve nas dijabetičare, a sedeo si u Vladi Srbije?! – kaže za KurirHusein Memić, ministar turizma i omladine.

Memić sa suprugom i troje dece živi u Novom Pazaru, a u Vladu je ušao u oktobru 2022. Bolest deteta bila je tas na vagi koji je presudio da prihvati funkciju u Nemanjinoj 11. Praktično do juče nije ni znao šta zapravo znači dijabetes i davanje insulina, a kad je ova muka došla i u njihov dom, u proleće prošle godine, Memić je krenuo u borbu za svako dete sa ovom teškom bolešću.

– U Novom Pazaru, na primer, nema ni dečjeg endokrinologa. Ali bar je jedna doktorka dobila specijalizaciju iz te oblasti, pa ima nade. U školama, a to je slučaj u celoj Srbiji, u kojima ima i dece dijabetičara nema obučenih učitelja/nastavnika/profesora, nikoga ko bi mogao da pruži prvu pomoć detetu koje je palo u šećernu komu. Nema ni sprejeva za prvu pomoć, pa ako dete padne, pitanje je šta će biti s njim dok ne stigne Hitna pomoć. Edukacija je posebna priča. Niko ne podučava nastavni kadar, ali ni decu kako da se ponašaju i ophode prema đacima koji imaju šećernu bolest. Znate li da me jedna majka u Novom Pazaru, čija je ćerka sedmi razred, moli da joj pomognem da je premesti u drugu školu jer devojčica ne može više da podnese zadirkivanje dece da je čipovana, samo zato što nosi senzor, koji je obično na nadlaktici, stomaku, sredogruđu. A jednog dečaka, takođe iz Novog Pazara, zovu narkomanom jer mora da ide u WC da sam sebi daje insulin – naglašava Memić.

Dodaje da je dovoljno samo da pogledamo kako je to regulisano u nekim evropskim zemljama i uradimo isto.

A sa senzorima sistema za kontinuirano praćenje nivoa glukoze u krvi, naglašava Memić, posebno je čudna priča.

– Registrovani su, prema podacima sa sajta Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije, senzori tri proizvođača, a o trošku RFZO mogu da dobiju senzor jednog proizvođača svi maloletni koji imaju dijabetes tip 1. Međutim, ti senzori su prilično vidljivi ispod kože, odnosno gabaritni, ocrtavaju se, što deci smeta, osećaju se kao obeležena. A i neophodna je kalibracija krvlju, teže mi je da ga namestim detetu. Zato i sam, kao i svi koje znam a da imaju dijabetes tip 1 oni ili njihova deca, kupujem senzore koji su se pokazali najboljim, a koji nisu ni registrovani u Srbiji. Nema mučenja s kalibracijom, mogu tri telefona da budu povezana sa senzorom, pa supruga i ja, ali i učiteljica u svakom momentu možemo da vidimo kolika je vrednost šećera mog deteta i da reagujemo ako treba. Evo, neku noć do pola dva nisam spavao ovde u Beogradu, a ni supruga u Pazaru, dok detetu šećer nije spao sa 22, na koliko je bio skočio – kaže Memić.

Ministar dodaje da ih nabavljaju od ljudi koji ih donose iz inostranstva ili kad neko ode u Francusku, Nemačku… donese i sebi drugima.

– Jedan senzor, koji traje 15 dana, plaćam 70 evra. I to je super cena, jer su i skuplji. Nije mi problem da za svoje dete dajem 140 evra mesečno, ali, nažalost, mnogi roditelji u Srbiji to ne mogu da priušte. I zato smatram da bi trebalo i ti senzori da budu dostupni za decu o trošku države. Postoji i druga opcija, kao što je to regulisala Crna Gora – kupiš u inostranstvu i država ti refundira – naglašava Memić i dodaje:

– Razgovarao sam o svim ovim problemima i s ministarkom zdravlja prof. dr Danicom Grujičić i ona mi je obećala svu pomoć, na čemu sam joj neizmerno zahvalan. I u stalnoj smo komunikaciji kako bismo rešili probleme. Interesovao sam se i u predstavništvu firme koja proizvodi te senzore zašto nikad nisu ni pokušali da s tim proizvodom dođu na tržište Srbije, za početak da ga registruju, ali mi se tu desilo nešto što u životu nije – ni na jedno konkretno, pa ni najobičnije pitanje nisam dobio odgovor. Ništa mi nije jasno, ali znam da želim da pomognem i svom i svakom drugom detetu. Vreme je da ova deca postanu vidljiva, da im se posvetimo i da im omogućimo najbolje terapije.

ŠTA SU SENZORI

– 24 sata dnevno mere nivo šećera u krvi

– doneli revoluciju za dijebetičare, jer nema stalnog bockanja

– alarm se aktivira ako nivo glukoze padne/poraste ispod/preko određene granice

– povezan je sa čitačem ili u boljoj varijanti mobilnim telefonom, koji pokazuje vrednosti glukoze

– pamti vrednosti glukoze neko određeno vreme

– stave se na nadlakticu/stomak, sredogruđe…

– kalibracija (baždarenje) može da se radi pomoću krvi, ali naprednije varijante su bez toga

– veličine su kao kovanica dinara i veći

– uglavnom su i vodootporni

POVEZANE VIJESTI
- Advertisment -

POPULARNO