Fudbaleri Novog Pazara, porazom od Čukaričkog (1:3), praktično su se oprostili od elitnog ranga. Iako je ostalo još puno da se igra i mnogo je bodova u opticaju, šanse da Pazar opstane su u domenu puke teorije. Dva su razloga za takvu tvrdnju: prvi i glavni je slab igrački kvalitet ekipe, sa još slabijm stručnim štabom, a drugi je neregularnost završnice prvenstva, sa lako predvidivim rezultatima većine utakmica.
Utakmica sa Čukaričkim je bila bukvalno kvalifikaciona i pokazala je sve ono što smo već pisali na stranicama našeg portala. Ekipa ima snage za 45 minuta, a mnogi igrači ni za toliko, što je teško objašnjivo i za nižerazredne timove. Džaba pripreme u Antaliji, džaba odlični uslovi za treninge i boravak fudbalera, momci u plavim dresovima na većini utakmica deluju kao rekreativci koji su se okupili da se malo igraju, a malo više druže. Za sve može da ima opravdanja, ali za lošu fizičku spremu i nedovoljnu pokretljivost, ne samo da ne može biti valjanog razloga, već je za svaku osudu, pre svega stručnog štaba, onog na čelu sa Batakom, a sada i sa nedoraslim Berberom. Ako je neko spor, to je uglavnom do genetike, ako je neko fizički nespreman pri kraju sezone, onda je to do čistog bezobrazluka i deficita profesionalizma kod većine fudbalera Novog Pazara. A svakako i elementarnog neznanja onih koji su bili zaduženi za pripremu tima, od kondicionog trenera do šefa stručnog staba.
Ekipa koja primi dva gola na svom terenu, a pri tome ima igrača više, ne zaslužuje da ostane u ligi. Uz to, ne stvori nijednu izglednu šansu ili izrađenu akciju. Na terenu je izgledalo kao da Pazar igra sa igračem manje. A u suštini je igrao bez najmanje 2-3 igrača od početka utakmice. Početi utakmicu sa Čukaričkim sa dva špica, a pri tome je Gigić polu-igrač, a to vam je ključna utakmica sezone, može samo ludi hazarder ili neznalica. Trener Berber se odlučio za eksperiment u meču u kojem nema popravnog i koji direktno utiče na ishod celog prvenstva. Nažalost, to nije bila jedina greška ili bolje reći glupost koju je napravio. Na levoj strani pazaske odbrane duvala je promaha tokom cele utakmice. Stoiljković nije mogao da ispunjava ni napadačke zadatke u dosadašnjem toku prvenstva, a sada mu je Berber dodelio ulogu da pokriva celu levu stranu, tako da je u defanzivi često “odlazio po burek”, a u napadu, osim centaršuta kod gola, bio je opasan koliko i svaki igrač koji je sedeo na klupi. Kada je video da većina napada ide preko te leve strane, Berber je napravio novu grešku uvođenjem Vukajlovića, koji ne bi mogao da igra, ne u Jošanici, nego ni u Partizanu iz Delimeđa. Ako se tome doda i očajna forma Tomića, katastrofalna izdanja Mijića i Kikovića, loša partija Islamovića, stalna nesigurnost golmana Drobnjaka, onda je poraz bio neizbežan. Najbolji u timu Plavih bio je Delimeđac, koji je izgarao na terenu dok je imao snage, njemu uz rame je strelac gola Aganspahić, kao i borbeni Sise i Kojić. Nedovoljno za dobru igru i povoljan rezultat. Ostali igrači nisu ni vredni pomena. Tim je delovao bezidejno i nemoćno, naročito u drugom poluvremenu, kada je imao igrača više. Svaki igrač koji je ušao sa klupe bio je neuporedivo lošiji od loših igrača koji su s pravom zamenjeni.
Trener Berber očito nije u stanju da podigne i motiviše ekipu, koja bi morala da pobedi najmanje četiri utakmice do kraja sezone, da bi mogla da se nada opstanku. Ovi igrači, sa ovim trenerom, to teško mogu da ostvare. A posebna priča je (ne)regularnost prvenstva. Iz aviona se vide i naslućuju rezultati nekih favorizovanih timova, koji ne smeju da ispadnu. Nikad ovoliko sumnjivih rezultata nije bilo, ne u Srbiji, već u čitavom regionu. Šira fudbalska javnost bruji o tome, ali za to niko ne mari, važno je samo da “odabrani” klubovi sačuvaju superligaški status. Pazar nije među njima. Ali, ruku na srce, Pazar je sam najviše kriv što je došao u ovakvu situaciju. Loš igrački kvalitet, još lošiji treneri (Batak i Berber), očajna fizička pripremljenost i pojedine sudijske odluke, najviše su uticali na sadašnji plasman na tabeli. Zbog svega toga će se Pazar teško izvući. Nenadoknadiva šteta.
E. Karišik