Fudbaleri Novog Pazara odigrali su jednu od najboljih utakmica ove sezone,pobedivši favorizovani niski Radnički sa 3:1. Po izuzetno teškom terenu domaćin se bolje snašao,a osim tri postignuta gola,stvorio je više šansi nego na prethodnih pet utakmica zajedno.

Utakmica je odlučena zahvaljujući izuzetnoj,i do sada nevidjenoj borbenosti i agresivnosti igrača u plavim dresovima,ali pre svega,individualnim kvalitetima dva najbolja igrača na ovoj utakmici,Mijića i Tomića. Obojica su pogodili protivničku mrežu,a takodje su sebi ubeležili i asistencije i tako omogućili da Pazarci dodju do tri boda,velikih kao Parničko brdo.

Ovoga puta i odbrana je delovala prilično sigurno,izuzev kod primljenog gola,gde se opet nije znalo “ni ko pije,ni ko plaća”. Trgovac je bio najbolji u zadnjoj liniji,Kojić je svojim iskustvom i pravilnim i blagovremenim postavljanjem,kompenzovao nedostatak brzine,a Vlajković standarno borben,siguran u odbrani i sa povremenim izletima na protivničkoj polovini. Stojiljković nije opravdao ni u trećoj utakmici epitet “najvećeg pojačanja”,mada je u defanzivi puno pomagao mladom Zimonjiću,ali je,u celini gledano,bio jedan od najslabijih igrača Novog Pazara. Ispod svojih mogucnosti odigrao je i Islamović,kome je očito težak teren,više smetao nego drugim fudbalerima. Istina,bio je to problem i za standarno dobrog Sisea,koji je više bio primetan u prvom nego drugom poluvremenu. Aganspahić je važnim prvim golom “ispunio normu” i nastavio svoj golgeterski niz iz kraja jesenjeg dela sezone.
Pojačanje iz Partizana,desni bek Pešukić,za desetak minuta,koliko je igrao,pokazao je da može da bude znacajno pojačanje u nastavku borbe za opstanak.

U svakom slučaju,dobra igra protiv Radničkog,uliva poverenje navijačima Novog Pazara,a igračima će doneti preko potrebno samopouzdanje. Plavi su na najbolji način demantovali svog trenera Bataka,koji je,u neformalnim razgovorima sa nekim članovima Uprave,tvrdio da “ima krš ekipu”. Ovaj tim,bez ikakve sumnje,ima još prostora za napredak,samo kad bi drugačije bio vodjen.Neki igrači su nepravedno zapostavljeni,a neki,uprkos lošim igrama,dobijaju priliku. Što je najvažnije,igra protiv Radničkog je najbolja negacija Batakove kukavicije igre na svim predjašnjim utakmicama,na kojima je Pazar izgledao kao nižerazredna ekipa. Tek kada je bio suočen sa ultimatumom Uprave da može da spakuje kofere ako ne pobedi Nišlije, igrao je ofanzivno sto se na kraju i isplatilo. Medjutim i ova utakmica,pokazala je da Batak luta i u koncepciji,i u formaciji i u sastavu. Tu svoju nesigurnost,on jednostavno prenosi na igrače,sto se videlo na svim dosadašnjim utakmicama,pa i na ovoj poslednjoj. Njegove gestikulacije i glupavo imitiranje trenera Atletika Diega Simeonea,tokom vodjenja utakmice,deluju groteksno,i najblaže rečeno,skaradno. Još gore je izgledao ovaj “Simeone u pokušaju” kada se u jednom trenutku okrenuo prema loži,gde su sedeli članovi Uprave,pogledom tražeći nekog ko je glasno izražavao nezadovoljstvo načinom na koji vodi i tim i utakmicu.

Posto je Batak trener sa najmanjom podrškom navijača,od svih koji su vodili Pazar,šta li bi ovaj “stručnjak” radio da se utakmice igraju pred punim tribinama? Verovatno bi se više svadjao sa navijačima nego što bi gledao prema terenu. Baš kao sto je i danas više vremena potrošio u konsultacijama sa svojim pomoćnicima tokom utakmice,nego što se suštinski fokusirao na igru. A možda je i bolje da priča sa trenerima,nego sa igračima,kojima ionako ništa pametno ne može reci.

Denis Ramusovic