Novi Pazar je ovogodišnji fudbalski hit tekućeg šampionata. Sa najmanjim budžetom u ligi, Plavi su na tabeli odmah iza Zvezde. Nije nikakva šala, Pazar je zaista na drugom mestu. Serija od pet uzastopnih pobeda ući će u anale kluba, a šta je najvažnije, ona može i da se nastavi.
Koliko bi publike bilo na Gradskom stadionu u utorak, na meču sa Spartakom, da nema kazne od 6 utakmica igranja bez publike? Koliko su samo ošteceni iskreni navijači i zaljubljenici u fudbal? Kakav je zločin učinjen prema hiljadama dece koja treniraju fudbal u Pazaru, a koja bi sigurno došla na stadion da gledaju svoje uzore? Koliko je tim oštećen koji igra pred praznim tribinama, bez podrške u ključnim momentima?
Ta utakmica više liči na trening nego prvenstveno odmeravanja snage. Pazar će zbog mrzitelja kluba i neodgovornih pojedinaca celu polusezonu, izuzev meča sa Vojvodinom, igrati bez svojih navijača. Za to nije niko kriv osim onih koji su izazvali one sramne incidente na baraž utakmici sa IMT-om. I to namerno i smišljeno. Zato što mrze klub, ljude koji vode klub, koji mrze do pola dana sebe a od pola dana sve oko sebe. To su oni koji su iz nekog razloga frustirani, nezadivoljni svojim životom i dolaze na stadion samo da se ispuhaju i tako olakšaju sebi. To su roditelji, rodjaci i drugovi fudbalera koji su ljuti i kivni što njihov miljenik ne igra ili sto je eventualno zamenjen i izveden iz igre. To su oni koji pričaju što nema “pazarske dece” u timu, a u stvari misle samo na njihovu decu. Ne bi njima smetalo da igraju fudbaleri iz Zimbabvea ili Madagaskara, samo da igra njihovo dete. Nije to briga za pazarsku već samo svoju decu. A to je tema samo u Pazaru i nigde više na kugli zemaljskoj, izuzev u Bilbaou (Španija) iz specifičnih i tradicionalnih razloga.
Svako ko nosi pazarski dres je pazarsko dete, bez obzira odakle dolazi, kako se zove i kom se Bogu moli. Ali priča o pazarskoj deci je lažna, kao što je lažna i “podrška” koju ti ljudi pružaju. Oni dolaze na stadion da naprave incidente, da bi klub bio kažnjen i oštećen. I sportski i finansijski.
Na nijednom od 5 ovogodišnjih gostovanja Pazar i njegova Uprava nisu imali nikakvih problema. Uvek i svuda su dočekani kako i dolikuje bez izgovorene ružne reči. Niko ni napopreko nije pogledao prema loži u kojoj se raduju članovi Uprave dok njihov tim postiže golove.
Samo u Pazaru se navijači okreću prema loži, psuju i gadjaju ljude koji su došli da gledaju svoj tim. Ovo je žalosno reći, ali je to gorka istina. Samo u Pazaru se gadja protivnička klupa za rezervne igrače i samo u Pazaru se zviždi svom timu kad igračima jednostavno ne ide.
Kultura navijanja treba iz korena da se menja, ako mislimo dobro pazarskom fudbalu. To ne znači da od stadiona treba da napravimo pozorište. Pazar treba da bude vruć teren za svakoga. Da svakome klecaju kolena pre nego sto izadje na teren. To podrazumeva da su tribine pune sa iskrenim navijačima, koji bodre tim i kad ide i kad krene po lošem, koji nose ekipu, a ne demotivišu. Potrebni su navijači, kakvi su nekad bili, a koji su spremni pozdraviti i goste kada to svojom igrom i ponašanjem zaslužuju.
Fudbaleri Novog Pazara su glavna tema ne samo u Srbiji već i u celom regionu. Niko nije verovao da od tima koji je jedva sačuvao superligaški status može da se stvori kolektiv koji se bori za gornji deo tabele. A ni Evropa nije isključena. Ako se dovedu još dva pojačanja i ako se sa tribina proteraju oni koji mrze klub.
Pravi navijači u tome moraju da pomognu. Ovakve šanse ne ukazuju se često. A ima li bolje reklame i publiciteta za grad od sportskog, a naročito fudbaldkog uspeha. Novi Pazar je na korak do tog cilja. Da stvarno Evropu dovedemo u naš grad.
N. Mehmedović