Zasad se samo nagađa kojim kanalima mladići iz Sandžaka odlaze u zonu u kojoj je od početka rata, prema podacima Ujedinjenih nacija, stradalo više od 80.000 ljudi. Baš kao što se i nagađa ko ih je mogao inspirisati da se sa oružjem u ruci bore tako daleko od svoje zemlje. Kada je o Eldaru Kundakoviću reč, u rizik se očigledno upustio vođen snagom vere u islam, što je velika uteha i za njegovog oca.
„Zaštiti me Bože od prokletog šejtana“, tim delom molitve, dve sedmice nakon što je primio vest o smrti svog sina, počinje razgovor otac Esad Kundaković. Nevoljno pristaje na razgovor, ali:
„Što kažu zbog javnosti, zbog te omladine koja žudi za tim, da ne shvate da je to put kojim oni treba da krenu”, dodaje.
To, međutim, ne znači da porodica Kundaković nije ponosna na, uvereni su, žrtvu koju je podneo njihov sin. Odgajan u verskom duhu, svršeni novopazarski gimnazijalac, onaj koji posle gimnazije dugo premišljao koje obrazovanje da odabere, pronašao se na putu duboke posvećenosti islamu:
„Potpuno se posvetio izučavanju i proučavanju vere kojoj je pripadao“, kaže njegov otac.
Paralelno sa tim:
„Malo se i fizički pripremao. Tu u ulici, odmah preko puta, imamo teretanu. Obrede je obavljao redovno, pa čak i preko tih obaveznih obreda, on je i noću ustajao i vršio molitvu. Molio se gospodaru i sad vidim zašto mu se molio“, dodaje.
Jasno je u kom pravcu su bile usmerene Eldarove molitve, no momenat njihovog tako opisanog inteziviranja, verovatno je bio preloman u njegovoj potrazi za smislom. Pre nego što njegov trag i ispratimo do Sirije, pokušaćemo da identifikujemo uticaje koji su Eldera inspirisali.
U kafeu smo Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, gde razgovaramo sa grupom studenata, ne samo iz ove ustanove. Mnogi od njih poznavali su Eldara:
„Kada sam čula da je otišao tamo, za mene je to bilo i očekivano, ali makar sam se nadala da neće baš tako završiti.“
Mina Jovičić, studentkinja četvrte godine engleskog jezika i književnosti. Eldarova prijateljica:
„Dosta je naglo ušao u veru i onda je dosta na glo krenuo da ide na predavanje i da se druži sa ljudima koji su pričali o tome”, priča Mina.
Koja je zapravo predavanja Eldar pohađao? U nedostatku zvaničnih informacija, do sada, jedino je potpredsednik Mešihata Islamske zajednice u Srbiji (jedne od dve islamske zajednice, u ovom slučaju one koju vodi muftija Zukorlić) Rešad Plojović izneo nešto više detalja:
„Postoje određeni centri ili pojedinci koji vjerovatno posjeduju konekcije ili veze sa određenim organizacijama i da se na taj način vrši, prije svega, motivacija ljudi. Nakon toga i možda pronalaženja puteva kako da dospeju na to ratište. Da budemo otvoreni, mnogi od njih ni ne znaju tačno gde se nalazi Sirija, a posebno ne mogu znati kako da dospeju na taj prostor i da se uključe u sve ono što se dešava.“
Vratimo se u dom, kako samog sebe naziva, „oca poginulog šehida“, Esada Kundakovića. Ovo su njemu poznati detalji Eldarovog puta do Sirije:
„On je odučio da ode. Gospođa i ja smo ujutro otišli u našu krojačku radnju, gde zarađujemo tu koru hleba. Kada smo došli oko pet sati na pauzu, on je već bio otišao. Javio mi se i rekao da je prešao granicu. Sutradan se javio iz Stambola. Rekao je da obilazi džamije i da sluša stambolske ezane. Bio je toliko srećan. Posle dva dana mi se javio i normalno rekao da je stigao i da je upisao fakultet. Meni je sve bilo jasno.“
Što je tako govorio u šiframa?
„Verovatno da ga ne bi odvraćali. Pitao sam ga da li je stigao u Siriju, a on je rekao da jeste. Ima tamo još jedan dečko iz Novog Pazara i ima ih negde oko tridesetak iz Sandžaka. To mi je on rekao. Jedan dečko je poginuo zajedno sa njim. On je iz Rožaja. Ostavio je petoro dece. Zvao se Almir Salihović“, kaže Eldarov otac.
Zloupotreba života
Poslednjih godina sandžačke političko – religiozne tenzije često su podizane, na sreću nikada do granice narušavanja mira u ovoj mešovito nacionalnoj sredini. Svakodnevica ove opštine sa najvećim prirodnim priraštajem u Srbiji, obojena je nezaposlenošću, niskim standardom i redovnim pozivima na molitvu.
Ispod uobičajene slike, tinjaju podzemne sile. Nema zvaničnih odgovora na medijske spekulacije da iza regrutovanja ovih ljudi stoji izvesna nevladina organizacija „Srednji put“.
Ona koja na svojoj Fejsbuk stranici emituju i snimke na kojima situaciju u Siriji analizira Sead efendija Islamović. Njega su u Islamskoj zajednici u Srbiji, donekle, označili kao najodgovornijeg.
„Naš zaključak jeste da sigurno postoje određene organizacije i određeni pojedinci koji imaju kontakte sa omladinom i koji su spremni zloupotrebiti ono najvrednije što ta omladina ima, a to jeste njihov život“, kaže Rešad Plojović.
Posredno naš sagovornik, navodi i vrlo konkretne adrese:
„Ako se malo vratite unazad i pogledate ko vrši promociju tih njegovih predavanja, upravo je to jedna televizija. Na toj televiziji svake nedelje idu predavanja pomenute osobe.“
RSE: Zbog čega imate problem da izgovorite njeno ime?
Plojović: Nemam problem. Radi se o službeniku Islamoviću koji jeste član te grupe koja radi na inicijativi navodno vraćanje jedinstva.
Tako je i ovo pitanje postalo povodom novih rasprava između dve islamske zajednice, ali se ona druga (na čelu sa Ademom Zilkićem) do zaključenja ovog priloga nije izjašnjavala.
Ima i informacija koji dalje pokušaje rekonstrukcije onoga što se dogodilo sa Eldarom Kundakovićem, njega na neki način i izmeštaju iz bilo koje od islamskih zajednica. O tome govori i njogov školski drug iz gimnazijskih dana, novinar, Anel Grbović:
„Činjenica je da postoje ilegalne organizacije koje okupljaju te ljude ovde. Činjenica je da postoje kuće u kojima se oni okupljaju. Činjenica je i da postoje objekti u kojima oni obavljaju verske obrede, što znači da se isključuju iz džamije. To opet znači da se isključuju iz sistema IZ, tako da su time podložniji uticaju nekih ljudi i organizacija.“
Eldar je dakle u Siriji nije proveo ni dva meseca. Kod Kundakovića je ponovo zazvonio telefon:
„Javio mi se neki dečko, koji je pričao kroz plač. Ja sam mu rekao da ne plače jer ste išli tamo da ratujete, a ne da plačete. Rekao sam mu da oni nisu išli tamo u školu, nego da ratuju i da mi kaže šta se desilo. Rekao mi je da je bila neka akcija oslobađanja zatvora. U toj akciji je taj njegov prijatelj iz Rožaja krenuo kao komandant jedinice da povede akciju. Međutim, verovatno ga je snajper pogodio. Bio je ranjen. Eldar je krenuo da ga vadi, međutim i njega su imobilisali. Verovatno snajperima. Posle toga je nastala grmljavina, tenkovi, pucnjava. Kažu da je udarila granata i da su posle toga stradali obojica. Znam da je ratno stanje i znam da su na strani pobunjenika. Da je nemoguće se sada dobiju tela. Molio sam ih da obeleže mezar, grobno mesto. To je sve urađeno. Obećali su mi da će to sve snimiti i da će zadržati snimke ili poslati, sve mi je jedno, nije važno.“
Danas Kundakovići iščitavaju pismo koje su pronašli u Elderovom kompjuteru posle njegove smrti:
„Ovo pismo je on napisao verovatno prije nego što je otišao.“
Tekst ispunjen citatima iz Kurana, u završnici:
„Želja mi je da nas Alah sve sastavi u dženet, sa našim poslanikom.“
Svesno, zamenio je život za smrt, uveren da mu način koji je odabrao za odlazak, popločava put u raj. Međutim, mesto u dženetu nije pokušao da izbori angažmanom u okviru humanitarnih organizacija, već uzimanjem puške u ruke i rešenošću da se Asadovom režimu osveti. Zaista, zbog čega humani motivi kojih se držao, Eldara nisu odveli i u humanitarnu, već potpuno suprotnu misiju? Pita se to i studentkinja psihologije iz Novog Pazara, Eldina Murati:
„Mislim da su oni mogli ipak, ako su već imali želju da urade nešto, da izaberu neki adekvatniji način za to, kao što je na primer humanitarni rad i organizacije.“
Ili možda da šansu za pronalaženjem smisla i svrhe pronađu tamo odakle su krenuli. Savet je to koji svima koji bi mogli da krenu Eldarovim putem, upućuje i njegov otac:
„Ja kao roditelj jednog šehita kažem da mi ovde imamo toliko posla, koji treba rad i poštenje, bratski odnos, učenje i knjigu, da nam ne treba više ni jedan džihad.“