Autor : Dragan Milašinović
Bez državnih i vojnih počasti, kojih nema za haške optuženike, na beogradskom groblju Lešće sahranjen je, 28. avgusta, general-major Mile Mrkšić, bivši komandant Vojske Republike Srpske Krajine. Umro je sam, ostavljen i zaboravljen od domovine i države. Još jedan Srbin, koga je progutala anti-srpska haška “pravda”. Mile Mrkšić bio je državljanin Srbije!
Rasim Ljajić na konferenciji povodom hapšenja Karadžića
Bukvalno dan pre smrti generala Mrkšića, predsednik tzv. “Nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ“, Rasim Ljajić, najavio je da će zatražiti njegovo puštanje na lečenje u Srbiju. Naravno, kao i u svim prethodnim slučajevima, Ljajićeva „briga“ došla je prekasno i više je ličila na cinizam čoveka koji odlično vlada informacijama, nego na stvarnu zainteresovanost lica koje zvanično predstavlja državu u odnosima sa Haškim tribunalom i koje je svojom rukom potpisalo većinu isporuka državljana Srbije ovom kazamatu.
Otuda, tragična smrt generala Mrkšića, kao još jedna haška rana na telu srpskog nacionalnog bića, mora biti povod da se osvrnemo kako na sramni odnos neodgovornih srpskih vlastodržaca prema nepravdama i poniženjima kojima nas godinama izlaže Haški tribunal, tako i uloge koju je u tome imao i ima Rasim Ljajić, haški prokurator za Srbiju!
Karla del Ponte i Rasim Ljajić
VAZALNI ODNOS DRŽAVE PREMA HAŠKOM TRIBUNALU
Od juna 2004 godine, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ postao je Rasim Ljajić. Uz Bruna Vekarića, glavne haške poluge u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine, Ljajić je svojim činjenjem i nečinjenjem, od odnosa prema Haškom Tribunalu napravio pakao za srpsku državu i građane, a posebno za optužene.
Teško bi se mogli pobrojati svi namerni pravni propusti, sva kršenja ljudskih prava, sva poniženja i vređanja, sva politička i pravna podmetanja, sve manipulacije „svedocima“, svi pritisci na prijatelje i rodbinu kojima su bili izloženi osumnjičeni za ratne zločine, kako u Hagu tako i u Srbiji, a da srpska država, koju je predstavljao Rasim Ljajić, nije reagovala, niti bar pokušala da to spreči. Podrazumevajući pod “saradnjom” samo obavezu da hapsi, isporučuje i otvoreno pomaže haškom tužilaštvu kada god ga odbrana dovede u probleme, Ljajić je svesno zanemarivao pravo i obavezu države da brine o sudbini i statusu svojih građana isporučenih Hagu. Posebno se to odnosi na potpunu nezainteresovanost za očigledne primere manipulacija medicinskim tretmanom optuženih kao metoda za pritisak na njih (drastičan primer su Slobodan Milošević i Sreten Lukić), marifetluke Tribunala kojima je izbegavao da obezbedi obavezna sredstva za odbranu optuženika i drugih kršenja njihovih prava na odbranu, poput onih vezanih za blagovremeno prevođenje materijala i sl. (Kao klasičan primer odnosa Rasima Ljajića prema haškim optuženicima može poslužiti primer policijskog generala Sretena Lukića koji je na njegov potpis izručen Hagu bolestan, direktno sa VMA, u bolničkoj pidžami sa priključkom za infuziju i kateterom. Ne sme se prenebregnuti ni njegovo sramno ponašanje u “predmetu Šešelj” gde nijednom, za 11 godina svog vođenja Nacionalnog saveta, nije zatražio čak ni objašnjenje, a kamoli izvršio službeni pritisak na Tribunal, zbog dužine procesa i brojnih nepravilnosti na štetu optuženog.
Rasim Ljajić i Serž Bramertz
Sve u svemu, od kada je 2004. Rasim Ljajić preuzeo predsedavanje “Nacionalnim savetom za saradnju sa MTBJ“ srpska država je, za progon i kažnjavanje Srba optuženih u Tribunalu, svojim činjenjem i nečinjenjem bila daleko opasniji protivnik od haškog tužilaštva i nikada nije koristila čak ni one mogućnosti koje ju je pružao Statut Tribunala da pomogne svojim građanima. Nikada!
POLITIČKA INSTRUMENTALIZACIJA HAŠKOG TRIBUNALA
Presude Tribunala očigledno treba da dokažu da su Srbi krivci za razbijanje Jugoslavije, kao i da je zločinačka NATO agresija protiv SRJ bila opravdana, odnosno da zločin protiv mira čiji su direktni nalogodavci Havijer Solana, Bil Klinton, Toni Bler i Gerhard Šreder nije to što jeste.
Impliciranje da je deo srpskog naroda počinio genocid, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze.
Sve navedeno, a i mnoštvo (zbog prostora) nenavedenog, ne bi bilo moguće da srpski vlastodršci nisu postali deo globalističke anti-srpske mreže čiji je instrument i Haški tribunal. No, nema sumnje da niko od njih ostvarivanju političkih ciljeva Tribunala nije doprineo koliko Rasim Ljajić.
LANAC SRPSKIH SMRTI
General Mile Mrkšić devetnaesti je Srbin za čiju smrt je direktno odgovoran Haški tribunal. Uz predsednika Slobodana Miloševića haški lanac srpskih smrti čine: Milan Babić, Goran Borovnica, Dragan Gagović, general Milan Gvero, Zdravko Govedarica, Miroslav Deronjić, Novica Jančić, Slavko Dokmanović, Simo Drljača, general Đorđe Đukić, Janko Janjić, Nikica Janjić, dr Milan Kovačević, Slobodan Miljković, Vlajko Stojiljković, general Momir Talić i Stevan Todorović.
„Tretirani kao zločinci, samo na osnovu NATO propagande, jedino pravoslavni Srbi bivaju ubijani pod sumnjivim okolnostima, prilikom hapšenja, bivaju naterani na samoubistvo ili oterani u smrt psihološkom torturom, dugotrajnim pritvorom i uskraćenim ili pogrešnim lečenjem”.
Neki od njih ubijeni su prilikom hapšenja (poput Sime Drljače i Dragana Gagovića), dok su drugi (poput Novice Jančića i Vlajka Stoiljkovića) radije izvršili samoubistvo nego prihvatili haški kazamat. Za najmanje tri smrti u Tribunalu (Slobodan Milošević, Milan Babić i Slavko Dokmanović) postoje ozbiljne indicije da bi se mogle kvalifikovati kao ubistva. Neki od haških optuženika, poput generala Momira Talića (obolelog od karcinoma), umrli su neposredno po puštanju na slobodu.
Ni u jednom od ovih slučajeva Rasim Ljajić, u ime “Nacionalnog saveta za saradnju sa MTBJ” nije zatražio nezavisnu istragu, koja bi pokazala da li je smrt nekog od ovih ljudi mogla biti izbegnuta ili sprečena, da li eventualno ima odgovornih, niti su mu te smrti bile povod da izbori bolji tretman haških pritvorenika i osuđenika.
I ovoga puta Rasim Ljajić ćuti. Mnogo su mu veća briga srpski dobrovoljci koji se bore u Ukrajini, nego sudbina ljudi koje je lično isporučio haškom kazamatu. A i zašto ne bi ćutao?! Politički uticaj mu nikada nije bio jači. A koga bi u takvim uslovima zanimalo koji će sledeći Srbin umreti u Hagu i zbog njega. No, nama je valjda krajnje vreme da se zapitamo da li bi se sve ovo dešavalo da “Nacionalni savet sa saradnju sa MTBJ” vode, recimo dr Smilja Avramov, ili dr Kosta Čavoški?!