Gorka događanja slepoga terorizma koji se desio u Francuskoj, motivisala su me da se ponovo obratim Vama, mladim ljudima. Žao mi je što je takav događaj povod za ovo obraćanje, ali činjenica je da će štete biti višestruke ukoliko bolna pitanja i događaji ne budu podsticaj za iznalaženje rešenja i predtekst za zajedničko promišljanje. Patnja svakoga čoveka na bilo kojoj tački ovoga sveta sama po sebi nanosi bol svakom pripadniku ljudskoga roda.
Prizor detata koje izdiše pred očima svojih najmilijih, majke čije je porodično veselje pretvoreno u žalost, muža koji trči ni sam ne znajući kako noseći u naručju beživotno telo svoje supruge, posmatrača koji nije svestan da će za nekoliko trenutka upravo videti poslednji čin svoje drame koja se životom zove; prizori su koji neizostavno moraju izazvati ljudska osećanja. Ko god u sebi ima i koliko trun ljubavi i čovečnosti, biva dirnut i ožalošćen, bez obzira da li se ti prizori odigrali u Francuskoj, Palestini, Iraku, Libanu ili Siriji. Sigurno je da takav osećaj ima svih milijardu i pet stotina miliona muslimana i da oni preziru izvršitelje i podsticatelje ovih tragedija, ograđujući se od njih. Međutim, stvar je u tome da će današnje patnje i saosjećanja biti tek jalova gorka sećanja, ukoliko ne doprinesu izgradnji boljeg i sigurnijeg sutra. Ja verujem da ćete samo vi, mladi ljudi, biti u stanju uzeti pouku iz današnjih neprijatnosti i pronaći puteve izgradnje boljega sutra, zaprečavajući stranputice koje su Zapad i dovele u stanje u kojem se danas nalazi.
Tačno je da je terorizam danas naša zajendička bol, vaša i naša, ali trebali biste znati da između nesigurnosti i zebnje koje ste iskusili u nedavnim događajima i patnje koju narodi Iraka, Jemena, Sirije i Avganistana trpe već duži niz godina, postoje dve ključne razlike. Prva je razlika u tome što je svet islama žrtva širenja straha i nasilja na mnogo širem planu, u mnogo većim količinama i sve to traje mnogo duže. A druga je razlika u tome što su, nažalost, ova nsilja, na različite načine, delotvorno i konstantno bivala i jesu potpomagana od velikih sila. Danas je već malo onih koji ne znaju da su Sjedinjene Američke Države imale ulogu u osnivanju, snaženju i naoružavanju Al Kaide, Talibana i njihovih sramnih produžetaka. Uz ovu direktnu podršku, očigledni i poznati podržavaoci tekfirijskog terorizma, uprkos tome što se radi o najretrogradnijim političkim sistemima, uvek su u redovima saveznika Zapada, dok se u isto vreme nemilosrdno nastoje ugušiti najnaprednije i najsvetlije ideje u regiji koje su proizašle iz dinamičnih demokratskih procesa. Dvostruki pristup pokretu buđenja u svetu islama rečit je primer protivrečja u politici Zapda. Drugo lice te medalje ogleda se u podršci državnom terorizmu Izraela. Obespravljeni i potlačeni narod Palestine već šezdeset godina prolazi kroz iskustvo najgore vrste terorizma. Narod Evrope ovih je nekoliko dana tražio pribežište u četiri zida svojih domova, izbegavajući boravak na javnim mestima, okupljalištima i centrima gde boravi veliki broj ljudi, ali jedna palestinska porodica već je decenijama nesigurna i u svome vlastitom domu, jer se nalazi na domašaju mašine za ubijanje i destrukciju kojom upravlja cionistički režim. Ima li danas svirepijeg nasilja od onog što ga cionistički režim sprovodi izgradnjom naselja? Bez da se ijednom nađe na udaru ozbiljne i delotvorne kritike svojih uticajnih saveznika, ili bar formalno nezavisnih međunarodnih institucija, taj režim ruši palestinske domove i uništava njihova polja i vrtove, ne dozvoljavajući jadnome narodu da bar sa sobom ponese svoja skromna pokućstva i pokupi plodove svojih useva. I sve se to uglavnom čini na očigled uplakanih i prestravljenih žena i dece dok gledaju zlostavljanje i telesno nasilje nad svojim najmilijim članovima porodice koje ponekad odvode i u svoje zloglasne kazamate. Poznajete li u savremenom svetu svirepost koja bi se po svome obimu, količini i vremenskom kontinuitetu mogla s tim uporediti? Kako nazvati pucanje u damu nasred ulice, samo zato što je verbalno izrazila svoj protest do zuba naoružanom vojniku? Šta je to ako ne terorizam? Ovaj se varavarizam ne može nazvati ekstremizmom valjda samo zato što ga čine oružane snage jedne okupatorske vlade? Ili, možda, ove slike više ne zavređuju buđenje naše savesti, samo zbog toga što ih već 60 godina posmatramo na svojim televizijskim ekranima?
Vojne invazije na svet islama u poslednjim godinama, sa bezbroj žrtava, još su jedan primer kontradiktorne logike Zapada. Napadnute su zemlje, pored ljudskih žrtava, izgubile svoju ekomonsku i industrijsku infrastrukturu; njihovo kretanje putem razvoja je ili potpuno zaustavljeno ili usporeno, a u nekim slučajevima vraćeno decenijama unazad. Uprkos svemu tome, od njih se bezobzirno traži da ne konstatuju vlastitu obespravljenost. Kako je moguće jednu zemlju pretvoriti u veliku ruševinu, njene gradove i sela sravniti sa zemljom, a onda joj kazati: Molimo, nemojte misliti da ste ugnjeteni i obespravljeni?! Nije li iskreno izvinjenje bolje od apela na ignorisanje i zaboravljanje tragedija koje su se tim ljudima dogodile? A bol i duševna ptanja koju je svet islama ovih godina osetio od dvoličnosti i mimikrije svojih napadača, zacelo nije manji od pričinjenih materijalnih šteta.
Draga omladino!
Ja imam nadu da ćete vi, danas ili sutra, promeniti taj hipokrizijom okaljani mentalitet, mentalitet čija se veština ogleda u skrivanju dugoročnih ciljeva i ulepšavanje zlobnih namera. Po mome mišljenju, prva faza u stvaranju mira i sigurnosti jeste u ispravljanju mentaliteta koji proizvodi nasilje. Dok politikom Zapada dominiraju dvostruka merila, i dok se terorizam u očima njegovih moćnih sponzora deli na dobri i loši, i dok interesi vlada imaju preimućstvo nad humanim i etičkim vrednostima, nema potrebe da na drugim mestima tragamo za korenima nasilja.
Nažalost, ti su koreni kroz dugi niz godina prodrli i u dubinu kulturnih politika Zapada, oblikujući jednu “mekanu” i tihu agresiju. Mnoge su zemlje u svetu ponosne na svoju autohtonu, domaću i nacionalnu kulturu. Govorim o kulturama koje su snagom svoga sazrevanja i plodnosti sotinama godina hranile ljudske zajednice. Ni svet islama u tome nije nikakav izuzetak. Međutim, u savremenom dobu, svet Zapada, korsiteći se sofisticiranim sredstvima, insistira na kulturnoj klonifikaciji i unifikaciji sveta. To nametanje kulture Zapada drugim narodima i omalovažavanje pojedinačnih nezavisnih kulturnih obrazaca smatram izuzetno štetnim, tihim nasiljem.
Ponižavanje bogatih kultura i vređanje / skrnavljenje njihovih najpoštovanijih elemenata, dešava se u situaciji u kojoj “zamenska” kultura uopšte nema kapaciteta za adekvatnu alternaciju. Naprimer, “agresivnost” i “moralni promiskuitet” pretvoreni su, nažalost, u dva glavna elementa kulture Zapada, reducirajući njen kredibilitet i prihvatljivost čak i u njenim kolevkama. Sada se postavlja pitanje: Jesmo li mi “grešni” ako ne želimo agresivnu / ratobornu, vulgarnu kulturu koja izmiče svakoj vrsti duhovnosti? Bit ćemo inkriminisani ako stanemo na put destruktivnoj poplavi koja se u liku raznoraznih pseudoumetničkih izraza sručuje na našu omladinu? Ja ne poričem važnost kulturnih povezanosti. One su uvek podsticale razvoj, sazrevanje i uzajamno obogaćivanje, ali samo ako su ostvarivane u prirodnim okolnostima, u ozračju poštivanja zajednice koja je predmetom takvih upliva. U suprotnom, neharmonične, nametane veze proizvode nesupeh i štetu. Sa potpunim žaljenjem, moram kazati da prezerene skupine kakav je ISIL (tzv. Islamska država) jesu plod takvih neuspelih “brakova” s uvoznim kulturama. Da je problem zaista samo doktrinarne / teološke naravi, onda bi takve pojave u svetu islama morale postojati i pre kolonijalnog doba, a istorija sveta islama svedoči suprotno. Pouzdani istorijski dokumenti jasno pokazuju kako je susretanje kolonijalizma sa jednim odbačenim ekstremnim mišljenjem, i to u srcu jednog beduinskog plemena, posejalo seme radikalizma u ovoj regiji. Jer, kako bi u suprotnom, iz jedne od najetičnijih i najhumanijih religijskih ideja u svetu – u čijem je temeljnom tekstu ubijanje jednoga čoveka poistovjećeno s ubijanjem celoga čovečanstva – moglo poniknuti takvo smeće kakav je ISIL?
Valja se, nadalje, zapitati zašto ljudi rođeni u Evropi i intelektualno i duhovno odgajani u evropskom okruženju, bivaju privučeni takvim skupinama? Je li moguće poverovati da ti ljudi nakon jednog ili dva putovanja u ratna područja odjednom postaju tako ekstremni da su spremni mecima rešetati svoje sunarodnike? Sigurno je da se ne može prenebregnuti ni jednoživotna nezdrava kulturna hrana u jednom kontaminiranom okruženju koje rađa nasilje. S tim u vezi bi trebalo doći do jedne obuhvatne analize koja bi razotkrila skrivene i otvorene kontaminiranosti društva. Možda je duboka mržnja, nastajala u srcima pojedinih slojeva zapadnih društava tokom godina ekonomskog i industrijskog procvata, na tragu nejedankosti i gdekad pravne i strukturalne diskriminacije, stvorila komplekse koji sada svako malo, na jedan bolestan i maničan način, pokazuju svoje lice.
U svakom slučaju, vi ste ti koji trebaju razgrnuti površinske slojeve svojih društava, pronaći čvorove pritajene mržnje, drešiti ih i uklanjati. Rascepe treba popunjavati, pukotine popravlajti, a ne dodatno doprinositi njihovom produbljivanju. Velika greška u borbi protiv terorizma jeste u ishitrenim reakcijama koje doprinose daljem cepanju. Svaki ishitren i nagao postupak koji doprinosi izolaciji, zastrašivanju i zebnji muslimana Evrope i Amerike koji broje milione aktivnih i odgovornih članova društva u kojem žive, svaki postupak koji bi doprineo njihovom dodatnom obespravljivanju i društvenoj mariginalizaciji, ne samo da neće rešiti problem, već će produbiti razdaljine i proširiti netrpeljivosti. Ukoliko dođe do legalizacije i legitimizacije površnih i afektivnih rješenja, to će pojačati postojeće polarizacije i k tome još otvoriti puteve u nove krize. I ništa više. Prema dostupnim izveštajima, u nekim evropskim zemljama uvedeni su propisi koji podstiču građanstvo na uhođenje i špijuniranje njihovih muslimanskih sugrađana. Takva su ponašanja nepravedna i svi znamo da nepravda, hteli ne hteli, po svojoj prirodi ima učinak bumeranga. A muslimani i ne zaslužuju takvu vrstu nezahvalnosti. Svet Zapada dobro poznaje muslimane već stolećima. I onda kada su zapadnjaci bili gosti na tlu islama, merkajući bogatstva svojih domaćina, i onda kad je Zapad ugostio muslimane, koristeći se njihovim radom i mišljenjem, uglavnom su od muslimana videli samo ljubaznost, blagonaklonost i strpljivost.
Zato želim da vi, mladi ljudi, na osnovu ispravne spoznaje, snagom dubokoumnosti i poučeni onim neprijatnim iskustvima, udarite temelje jednoj ispravnoj, časnoj i dostojanstvenoj interakciji sa svetom islama. U tom slučaju, u bliskoj ćete budućnosti videti kako će zgrada nastala na tim temeljima svojom senkom pouzdanja i poverenja napraviti hlad svojim graditeljima, podariti im toplinu mira i sigurnosti, a čitavome svetu osvetliti put u jednu bolju budućnost.
Sejed Ali Hamenei