http://indeksonline.rs/wp-content/uploads/2022/10/pazar-kojeg-vise-nema-audio-deskripcija-teksta.mp3 Žila kucavica razvoja Novog Pazara posle Drugog svetskog rata do početka devedesetih godina bila je industrija tekstila, odeće i obuće, koja je prema dostupnim podacima zapošljavala preko 10.000 stanovnika.
Tada je bilo malo školovanih ljudi, a oni su uglavnom bili nosioci svih značajnih funkcija u gradu. Najveće fabrike bile su Tekstilni kombinat „Raška“, Fabrika obuće „Ras“, Fabrika nameštaja „Deževa“, Razvitak, Rezni alat i druge.
Živi svedoci tog vremena kažu da je u gradu vladala posebna euforija oko prvog u mesecu, kada su se obično primale plate. Plata je mogla da podmiri brojne kućne potrebštine, od hrane do kupovine nameštaja, ali i obavezna zimovanja i letovanja.
Do posla se prilično jednostavno dolazilo, bilo je poželjno da bar malo poznajete posao, da ste vredni, pošteni i želite da radite, a to da li ste politički aktivni nikoga nije zanimalo.
Kako se razvijala privreda grada, tako je uzlaznom putanjom išao i razvoj prosvete, kulture, saobraćaja, a posebno sporta.
Direktor jednog od sektora Fabrike obuće „Ras“ Halil Rizvanović (97) rado se priseća najvećeg procvata i najboljih dana ove firme, a samo na pomen onoga što se kasnije dogodilo zadrhti mu glas.
Priča da nikada više nije mogao da ode, čak ni u pravcu grada gde je bila ova fabrika, jer ga mnogo boli što je sve to propalo, a bilo mu je više nego rodna kuća.
Halil se u Novi Pazar doselio iz Bistrice kod Bijelog Polja 1959. godine. Seća se da je tada ovde bilo oko 35.000 stanovnika, od kojih je 25.000 bilo zapošljeno.
“Iako nisam ovde rođen, zavoleo sam Novi Pazar, jer je jedinstven grad i u običajima i odnosima, komšijama, društvu i u svemu nema premca. Zaposlio sam se 1963. godine kao blagajnik i bio jedan od prvih radnika. Sekretar kombinata bio je Raso Nišić, a rukovodeći kadar bio je iz Beograda, direktor Tomas i tehničko osoblje, dok je glavni bio rahmetli Ševkija Imamović, koji je imao obućarsku radnju u to vreme i znao je da radi taj posao. Nakon toga na funkciju direktora došao je rahmetli Ismet Hadžiavdić koji je, po meni, bio najbolji direktor i čovek u Sandžaku. On je u to vreme bio jedan od retko obrazovanih ljudi, a došao je iz Nove Varoši, znao je da radi, rukovodi i poštuje ljude. On me je prebacio da radim u komercijalu, gde sam se bavio celokupnom nabavkom i uvozom mašina i rezervnih delova. U kancelariji sam bio sa rahmetli Jusufom Komatinom, koji se bavio uvozom i nabavkom kože. On je bio živa legenda, znao je sve o Pazaru, predobar čovek i velika je šteta što sa njim nije urađen neki intervju”, priča nam Halil.
U toj prvoj postavci radnika ove fabrike bilo je oko 3.000 zaposlenih, koji su tada najviše proizvodili žensku i mušku klasičnu obuću. U okviru farbrike bila je menza, a na svakodnevnom meniju su bila tri kuvana jela.
“U to vreme su nam plate bile dobre. Među zaposlenima je bilo najviše žena, sve mlada radna snaga. Sećam se neke računice da je bilo oko 700 devojaka. Ne može ni zamisliti danas šta je ta fabrika značila za tu mladu generaciju”, kaže Halil.
Seća se i velikog požara u ovoj fabrici 1. decembra 1977. godine, koji je sravnio maltene do temelja. Solidarnošću građana cele tadašnje Jugoslavije “Ras” je nikao bukvalno iz pepela.
“Fabrika je u to vreme imala oko 4.000 radnika, a izgorela je zbog loše instalacije. Ranije je bio napravljen bunker do same fabrike, a u njega je bilo gorivo i smesa aktivatora od 800 kg, nešto poput bombe. To su odmah sklonili, jer da je to eksplodiralo, otišlo bi celo područje do mosta. Uglavnom, čim se požar sanirao, radnici su jedva čekali da se vrate na posao, a direktor Ismet im je rekao da idu kući i prate vesti Radio Novog Pazara, preko kojeg će biti informisani kada će ponovo početi sa radom. Oni su, iako nisu radili, redovno primali plate. Nakon nekog vremena otvorili smo pogone na različitim mestima, u okviru drugih fabrika i tako jedno vreme funkcionisali. Ishod ovog požara je bilo to što je fabrika dobila mnogo novca na ime pomoći, da mi nismo znali šta ćemo sa njim. Sve to je bilo zahvaljujući direktoru Ismetu”, priča nam Halil.
Kaže da su pomoć dobili od Vlade SFRJ, kao i od 150 fabrika obuće u celoj tadašnjoj Jugoslaviji.
“To su bila ogromna sredstva, pa je direktor doveo stručnjake iz Zagreba da naprave plan izrade nove fabrike. Mi smo i dalje radili po pomoćnim odeljenjima, a nakon završetka radova i puštanja fabrike u pogon, to je bio najbolji i najsavremeniji objekat na ovim prostorima. Imali smo uz objekat fabrike i sportske terene, čak i ambulantu sa lekarom i bolničkim vozilom. Samo za Ruse smo godišnje isporučivali milion pari obuće, cipela, patika i čizmica, a za zapadno tržište koje je brojalo 17 zemalja oko 800 hiljada. Radili smo za Engleze, Francuze, Amerikance i Iračane. Čak su i Nemci imali jedan pogon obuće kod nas. Oni su uvozili svoju kožu, koja se kod nas krojila i od koje su se pravili gornji delovi obuće, nakon čega su oni to vozili za Nemčku i tamo montirali”, seća se Halil, koji je u penziju otišao 1991. godine, sa punih 40 godina staža.
Već tada im je zadržana i vraćena obuća koja je trebala da ide za Rusiju. Rasporedili su je po brojnim magacinima u gradu, a odatle je uzimao ko je hteo. Tako je fabrika polako počela da propada.
“Za propast fabrike nije kriv pojedinac, već je vreme takvo bilo. Bile su to velike promene u društvu, sama situacija je to donela, ne samo u Pazaru već u celoj bivšoj Jugoslaviji. Sve što je imalo od mašina i ostale opreme u Fabrici obuće je odnešeno, takođe i u Tekstilnom kombinatu Raška. Dok je fabrika propadala, ljudi koji su dolazili tada gledali su da uzmu što više. I na taj način je fabrika otišla, posle je neko kupio i prodao kao zemljište. Politička struktura, u to vreme, nije odigrala svoju ulogu kako treba. Ja ne mogu sada da kukam na ono što je prošlo, a bilo dobro”, smatra Halil.
Sličan požar zahvatio je ovu fabriku i u februaru 2003. godine, kada su do temelja izgoreli svi pogoni i sve mašine, a posle više sati borbe sa vatrenom stihijom, vatrogasci su uspeli da spasu upravnu zgradu, nekoliko radionica, menzu i dokumentaciju. Radnici su tada pričali novinarima da je u pogonu bilo oko 1.000 najsavremenijih mašina, koje niko u ovom kraju nije imao, modernu opremu koja je potpuno izgorela. Materijalna šteta je bila procenjena na oko pet miliona evra. Zbog dugovanja prema lokalnom “Vodovodu” u fabrici tada nije imalo vode, a iz istog razloga su im bili isključeni i telefoni. U to vreme je veći deo imovine ovog nekada moćnog kolektiva, već bio rasprodat, a tih dana se radilo na socijalnom programu i pronalaženju načina za zbrinjavanje oko 1.200 radnika.
I drugi veliki novopazarski gigant, Tekstilni kombinat „Raška” takođe je istih godina propao.
Dušanka Lavrih (61) radila je kao prelac, a sa platom je mogla da priušti letovanje i zimovanje, da obilazi prijatelje i rodbinu u inostranstvu, a danas ništa od toga ne može.
“Preko 30 godina sam radila u fabrici, a na kraju uzela radnu knjižicu i završila na ulici. Nemoguće je rečima opisati kako je bilo lepo raditi u takvom gigantu. Shvatala sam ozbiljnost posla, objekta, situacije, poštovala sam svoje radno mesto. Imali smo maloprodajne objekte po celoj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije, menzu na poslu, ma to ne može da se opiše“, seća se Dušanka.
Kaže da se pričalo da je fabrika u vreme najvećeg procvata imala oko 6.000 radnika.
“Mladim ljudima je nezamislivo kada im danas pričam o tom vremenu, zapravo niko od njih nema vremena o tome ni da sluša ili razume. Prosto ih ne zanima to vreme koje je prošlo, jer misle da će biti bolje. Nažalost, ja nisam takav optimista, govorim vam istinu, sve teža vremena nam dolaze. A kako je fabrika propala, zna se od koga i čega je počelo i kako se završilo, ali iskreno rečeno, tuga. Mnogo mi je žao”, iskrena je Dušanka.
Dodaje da i danas ima prijatelje i kolege iz fabrike. Sastaju se povremeno i uvek pričaju o kolektivu, prošlim vremenima, događajima i ljudima.
“Likovi su izbledeli, ali su sećanja ostala. Nakon fabrike nigde više nisam radila, kao i mnoge moje kolege, živim na ivici bede, ali to je slika naše države ili društva, jer i u regionu nije ništa bolje. U međuvremenu se protkalo mnogo čega, neko se snašao drugačije, a ja nisam mogla nikako. Sa malom invalidskom penzijom koju primam suvišna sam sebi, a kamoli drugima”, jada nam se Dušanka.
Novopazarac Rešid Redžović (85) takođe se seća perioda kada su fabrike bile simbol procvata privrede ovog grada.
“Sećam se zlatnog perioda kada je radio Tekstilni kombinat ‘Raška’, to je bio gospodski život, za vreme Tita. Međutim, čim je Jugoslavija propala, sva bogatstva kojih je ovde imalo takođe su propala. Svi su dolazili ovde da kupuju, svega je imalo, sada ništa nema. Ja živim od penzije koja je 13.000 dinara, šta mogu sa tim da uradim, ništa osim komunalije da platim”, kaže Rešid.
Posle ove situacije koja je nastupila devedesetih godina, u Novom Pazaru je počela da cveta trgovina i privatna proizvodnja, dolazili su kupci autobusima iz cele Srbije, Crne Gore i Bosne.
Nakon što je Tekstilni kombinat “Raška” propao pod teretom sankcija, zahvaljujući vrednim ljudima, u Novom Pazaru nicale su mini fabrike džinsa. Poznavaoci prilika kažu da ih je u drugoj polovini devedesetih godina bilo oko 200 i da su upošljavale oko 10.000 radnika. Ekonomski stručnjaci tada su Novi Pazar nazvali “malim privrednim čudom”.
A.Bajrović
Tekst je nastao u okviru projekta “Pazar kojeg više nema“, koji realizuje Udruženje građana Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2022. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.