Piše: Božidar Andrejić
Saša Janković, zaštitnik građana kontroliše MUP Srbije zbog odbijanja da policija asistira uklanjanju “Zukorlićeve divlje gradnje” u Novom Pazaru. A Muamer Zukorlić u ime Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka zatražio hitnu Jankovićevu ostavku zbog zloupotrebe funkcije.
Ministarka pravde Nela Kuburović, na pitanje o tome, “pomešala” gradnju i imovinu rekavši “ne bih rekla da je to nelegalna imovina…” Tako bi glasile poslednje vesti o ovom slučaju u sate pisanja ovog teksta.
Kako će glasiti naredne, ne zna se, a teško je izvući pouzdan zaključak i iz onih koje su im prethodile.
Elem, bio je onomad jedan dan kada je Zukorlić, ex-muftija Islamske zajednice u Srbiji, a sada poslanik BDZS i predsednik Odbora za obrazovanje u Skupštini Srbije baš imao „vrh kampanje“.
Dok su se na kioscima od njegovog imena i fotografija šarenile naslovne strane štampe i ogavnih štampanih stvari koje njihovi „oci“ zovu novinama, on je toga dana imao najmanje tri pozamašna pojavljivanja uživo (i) na respektabilnim glavnogradskim televizijama.
Kampanjom na kampanju
Zukorlić je zapravo bio u antikampanji opravdavanja i odbrane „svoje“ divlje gradnje proširivanja „svog“ Univerziteta u Novom Pazaru. Ali, bio je i u svojevrsnom napadu na sve one što su o tome obilato govorili i pisali u zgusnutom vremenskom roku, pa je i to ličilo na kampanju.
Čije je, opet, izvore Zukorlić adresirao na njemu poznate, a neimenovane centre moći, ali i na poznate adrese „vezane“ za potpredsednika Vlade Rasima Ljajića i predsednika, kako reče muftija u civilu, dveju istoimenih partija, jedne lokalne i jedne republičke.
Verbalna oluja njegove rečitosti i moćno razbarušene inteligencije, međutim, zahvatala je i one javne ličnosti i medije koje su problemu dotične divlje gradnje i sasvim principijelno pristupale.
Inače to je Zukorliću bio treći slučaj zadobijanja masovnije pažnje javnosti u poslednjih nekoliko meseci. U pauzama između učestalih „državnih udara“ , srpski mediji su jednom razmatrali ili čerečili izbor Zukorlića za predsednika pomenutog odbora uz jake kanonade iz redova srpskih akademika.
A drugi put je tema bila odbijanje univerzitetskih „vlasti“ da akredituju brojne programe novopazarskog, „a Zukorlićevog“ univerziteta koji sada ima samo jedan ili tek dva sertifikovana programa.
U poslednjoj kampanji protiv kampanje, on je zato, povezao i temu divlje gradnje, ali i prethodne dve, ukratko rečeno, tumačeći sve to tako uvezano tendencijom da se osujeti ne samo on lično, već i mnoge inicijative Islamske zajednice, pa i šire – pripadnika bošnjačkog naroda.
Zukorlićeva odbrana od nezadovoljnih, a nemoćnih novopazarskih vlasti ukratko je izgledala ovako: jeste objekat koji se upravo dovršava započet i gradi se bez dozvole, ali to je samo jedan od dvadesetak hiljada nelegalnih građevina u Novom Pazaru protiv kojih se ne preduzima ništa. Zato će radovi biti nastavljeni.
Zgrada kojom se proširuje univerzitet i sam univerzitet kome se osporavaju programi nisu „njegovi“, niti on iza njih stoji, već postoje organi čiji su potpisi na dokumentaciji.
Ali, u Pazaru godinama postoji i problem sa tretmanom verske zajednice na čijem je bio čelu, još veći u vraćanju vakufske zemlje, kao i u odnosu prema Bošnjacima i muslimanima uopšte, pa potezi usmereni na rušenje spornog objekta, pa zatvaranje očiju za onih na hiljade sličnih može da izazove međuetničke i međureligijske probleme.
Stvorio se, dakle, utisak o rađanju novog fenomena – etničke divlje gradnje čiji bi tretman zasluživao neka dugačija pravila, da međuetnički problemi ne bi eskalirali.
Visoka zaštita i rizik po bezbednost
Ovako „oštra“ postavka, delovala bi kao kulminacija slučaja. Pogotovo što, kako rekosmo, gradskim vlastima u Novom Pazaru jasno je da je na delu uzurpacija i kršenje zakona. Ali su nemoćne jer smatraju da iza svega stoje dve činjenice.
Jedna je opšta – da je Zukorlić “visokozaštićen“ u najnovijem rasporedu političkih snaga, kao koalicioni partner u vlasti.
I ona posebna koja iz opšte proističe – da zakonske mere, poput rušenja objekta nisu moguće bez asistencije policije. Ona, međutim, odbija da je pruži iz bezbednosnih razloga koji su u direktnoj vezi sa rizikom koji i Zukorlić insinuira – jedni će stati u odbranu objekta i – prošireno – svog etniciteta i verskih ubeđenja, drugi će biti protiv njih, a policija bi morala uz ove druge.
Međutim, ponovo se pokazalo da u Srbiji nema kulminacije bilo kog slučaja ukoliko se u to ne uključi premijer Vučić, kao što bez njega nema ni epiloga. On je, naime, Zukorlićevu bojazan i insinuaciju, a na istoj talasnoj dužini sa njim, preveo na konkretan jezik.
Rekao je najpre da ne želi „nikakve sukobe u Sandžaku već da mirnim putem i razgovorima reši nastalu situaciju“. A onda i: “Hoćete da imamo sukob pravoslavaca i muslimana? Ja neću. To ne znači da svaki musliman može da radi nešto je protivzakonito, ali dajte nam način da vidimo kako ćemo da primenimo zakon i da pokušamo da pronađemo taj način, a ne da ulazimo u rat i u sukobe”. On rekao i da “neće da pošalje 1.000 žandarma da bismo se tukli sa muslimanima”, te da “ne želi krvoproliće u Srbiji”.
„Muftija da pusti da mu to tek tako neko sruši (objekat) bez prisutnih 5.000 ljudi? Pa neće, i već vam je to rekao i sada ja pitam da me posavetujete kako da to srušimo”, rekao je Vučić. A Zukorlić pohvalio državnički stav premijera.
U kulminaciju su se odmah po ovoj Vučićevoj izjavi uključili mnogi uviđajući suštinski raskorak između „traženja nekog rešenja“ i doslednog funkcionisanja pravne države. Kritiku je uputilo i Bošnjačko nacionalno vijeće, ali se ubrzo u tome podelilo, jer su Zukorlićeve pristalice u njemu reagovale suprotno.
Premijerov ‘državni udar’
Zanimljivo je da se gotovo niko nije osvrnuo na činjenicu da je ova nelegalna gradnja trajala uglavnom ove godine. A pre tačno godinu dana doneti Zakon o ozakonjenju objekata izričito preti rušenjem svih koji su započeti posle dana njegovog stupanja na snagu. I baš to mu je bila noseća „reklama“ kod donošenja.
Ubrzo je u klinč oštro ušao i zaštitnik građana Saša Janković što je, razumljivo, slučaj skrenulo ka još širim političkim raspravama. Po njemu premijer nema pravo da suspenduje zakone po svojoj proceni, a ovim stavom on “gasi poslednja svetla vladavine prava i stvara versku netrpeljivost u Srbiji”.
“On pravi svojevrstan ’državni udar’ tako što preuzima nadležnosti svih državnih organa i institucija i potčinjava ih političkoj volji i interesima. Njegove izjave o tome da zakon neće biti primenjen u slučaju najdrskije bespravne gradnje u Novom Pazaru uništavaju vladavinu prava, pravnu sigurnost, pravo svojine i jednakost svih pred zakonom.
Njegova ocena da bi rušenje nelegalnog objekta značilo „rat sa muslimanima“ i „razbijanje glava“ je najgrublja manipulacija jer bespravna gradnja nije osobina muslimana već izraz bezakonja, koga, jasno je, ima među pripadnicima svih vera i nacija”, saopštio je ombudsman. A Zukorlić zatražio njegovu ostavku.
Ako se derogira čitav pravni sistem, što ne bi i institucija ombudsmana – to kao da je bila parola za nastavak slučaja. Pa je tako u ime MUP državna sekretarka Jana Ljubičić ombudsmanov stav ocenila kao čin kojim on „stavlja do znanja da je počeo predsedničku kampanju.“
A ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, čini nam se prvi put je iskoristio premijerovu omiljenu tezu o „mržnji“ rekavši da su „napadi kojima je izložen predsednik Vlade Aleksandar Vučić od zaštitnika građana, Bošnjačkog nacionalnog veća, kao i drugih političara i nevladinih organizacija, primer kako se mržnja i politički interes stavlja iznad interesa Srbije.“
Ipak, najznakovitiji prilog za razmišljenje kakav može biti epilog čitavog ovog slučaja dala je „partijska asistencija“ premijeru.
Potpredsednik SNS Milenko Jovanov je zaštitnika u poznatom maniru optužio za zloupotrebu funkcije, u korist sopstvene promocije a za svoju platu od 3.000 evra kojom „pljačka građane“, da je on „šibicar i prevarant“ i da je za „ovu lopužu“ bolje da zaćuti.
Uzmicanje pred bahatošću
I tako su decenijama gomilani problemi divlje gradnje u Srbiji uz zakon o masovnoj legalizaciji zadobili još jedan potencijalni pravac za rešavanje, ali selektivno: kroz derogiranje vladavine prava. Jer se ovde nazire da će rešenje biti traženo u nekom presedanu ili nagodbi kojim će se izvrdati zakon u ime “viših interesa”.
A ustvari, to će biti uzmicanje pred bahatošću novih moćnika koja je ovoga puta zaogrnuta etnicitetom, ali i nedavno odbačenom, ali još uticajnom odorom muftije. Već sama politička volja za pravljenje presedana i ustuk pred pretećim nagoveštajima otvara vrata i za slične sa nekom drugom podlogom i opravdanjem bilo da je u pitanju partijski interes, burazerska sprega ili nešto treće.
Da takve krupne diskrepance postaju svojevrsno pravilo i sistem pokazuje upravo stav iz „partijskog sasluživanja“ premijeru. Jovanovljevo saopštenje, naime, nije nikakav izuzetak – veoma često partijska saopštenja SNS čiji je Vučić lider govore suštinski suprotnim jezikom od onog reformskog kojim on glagolji kao prvi čovek vlade.
I što je još zanimljiivije, ona kao da baš premijeru pomažu da uveliko konkretno razvodni mnoge stavove s kojima se načelno nije teško složiti. Primera radi, tako je bilo kad se nedavno još jednom osvrnuo na – sa ovim uporedivim slučajem – rušenja u Savamali.
On koji je kroz mesece izređao bezmalo sve moguće stavove koje o tome i rascepkana javnost ima, ponovo je slučaj sveo na korisno delo u kome su stradale „tri ružne barake“. A čuvare pravne države optužuje za nezdrave političke ambicije gotovo u dlaku isto kao pomenuti potpredsenik.
Mogu li i dokle partija i poslanici većine šumom, Vlada i premijer drumom i šta će prevladati, te da li je takav nesklad slučajan – tu leži odgovor, a ne u Novom Pazaru.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.