Predsednik Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS) Rasim Ljajić iskoračio je 2020. godine iz takozvane visoke politike, ali je svih ovih godina ostao u dnevnoj politici. U Vladu Srbije se nije vratio posle junskih izbora, ali je izvesno da će se, takođe posle određene pauze, vratiti u sportsku arenu, i to kao predsednik fudbalskog kluba Partizan.
Ljajić u intervjuu za Kurir otkriva da će tražiti odlaganje skupštine kluba, koja je zakazana za 11. oktobar, jer je to jedan od preduslova da preuzme ovu funkciju. Ljajić otvoreno priča i o prilično revolucionarnim promenama u funkcionisanju kluba koje namerava da sprovede i poručuje da neće da bude engleska kraljica u Partizanu bez ikakvih ovlašćenja, što nameće sadašnja postavka stvari.
Jesu li sad stvari malo jasnije kad je reč o vašoj budućoj ulozi u FK Partizan?
– Jedino mi je jasnije zašto ljudi ne prihvataju da se angažuju za rukovodeće pozicije u FK Partizan. Naime, stanje je mnogo teže nego što sam mogao i da pretpostavim. Moja ljubav prema Partizanu i fudbalu uopšte možda jeste iracionalna, ali sam se trudio da u javnim poslovima budem uvek s dve noge na zemlji i krajnje pragmatičan. A to znači da sam spreman da se upustim u ovu avanturu samo pod određenim uslovima. Kao prvo, da se odloži skupština koja je zakazana za 11. oktobar, a kao drugo, da se nova uprava bira po novom statutu, jer je ovaj stari potpuno anahron i u startu uvodi dvovlašće u funkcionisanju kluba. Tako je po sadašnjem normativnom aktu predsednik kluba engleska kraljica, bez ikakvih ovlašćenja, a generalni direktor je faktički premijer sa svim operativnim kapacitetima. Možda ja ne izgledam suviše pametno, ali da se baš kopčam otpozadi, glupo je i pomisliti.
Imali ste komentar da vas se niko ne bi ni setio za Partizan da je stanje u klubu dobro. U šta se upuštate ako prihvatite ovaj izazov?
Rasim Ljajić – Ulazak u Partizan u ovim uslovima isto je kao da ulazite u hladnu, mutnu i brzu vodu, a treba da se dočepate druge obale. Preko 90 odsto mojih prijatelja se hvatalo za glavu kad su uopšte čuli da razmišljam da se kandidujem. Partizan je danas klub sa evropskim platama, balkansko-socijalističkom organizacijom i afričkim rezultatima. Dakle, već propast u najavi. I ne radi se tu samo o finansijskoj dubiozi već i o nakaradno postavljenom čitavom sistemu po kojem klub funkcioniše, o starom modelu poslovanja preduzeća da je to svačija i ničija svojina, ili, što je još gore, da je to alajbegova slama iz koje se samo uzima. Pa, presušilo bi i da se radi o Dojče banci. Treća stvar, možda jednako teška kao i prethodna, mnogo su poremećeni međuljudski odnosi, posebno kad su u pitanju bivši igrači, jer oni koji su van kluba smatraju da zaslužuju da budu umesto onih koji su u klubu. Ni Partizan, kao i nijedan drugi naš klub, ne može i ne sme da funkcioniše kao zavod za zapošljavanje ili zbrinjavanje bivših fudbalera. Oni svakako imaju svoje mesto u klubu, naročito sportskom delu, od rada sa mladim kategorijama, skauting službe, preko trenera, do sportskog direktora. U upravi kluba takođe treba da bude mesta za bivše igrače, kao i u skupštini, ali moraju i oni da shvate da se ne živi od stare slave. Partizan je mnogima od njih mnogo više dao i ovo je vreme kada i oni svojim angažmanom treba da pomognu da Partizan stane na zelenu granu.
Izjavili ste da želite i hoćete da pomognete Partizanu. Na koji način mislite da izvučete klub iz velike krize kakva je sada? Iz ovoga što ste rekli, ovonedeljne odluke o kadrovskim promenama (odlazak Milorada Vučelića i Miloša Vazure) nisu dovoljne da se krene u ozdravljenje…
– Naravno da nije dovoljno i zato insistiram na ovim promenama statuta, jer kuća mora da se pravi od temelja, a ne od krova. Ovo kako je zamišljeno da se uradi, nije ništa drugo već samo prebacivanje odgovornosti i odlaganje propasti. Suviše je malo vremena da se kompletira sastav i Upravnog odbora i čelnih ljudi. U ovom trenutku ja ne vidim ni naznake ko bi mogao da bude generalni direktor, s obzirom na to da je to po ovom statutu najvažnija, a i po budućem, ako bude usvojen, jedna od dve najbitnije funkcije u klubu. Ovde je potrebno deset ljudi koji će od jutra do sutra da budu u klubu i rešavaju problem po problem. Moj plan je sadržan u četiri tačke kako bismo za godinu dana mogli da vidimo prve opipljive rezultate. Prva tačka podrazumeva organizacionu i finansijsku stabilizaciju kluba. Druga podrazumeva stavljanje na noge omladinskog pogona i skauting službe, jer Partizan mora da bude fabrika za proizvodnju igrača. Bez toga on na srednji rok ne može da opstane. Treće, odmah treba da započnemo radove na poboljšanju infrastrukture, jer je nedopustivo da su svlačionice u onako lošem stanju ili da Zemunelo iz dana u dan propada. Četvrta stvar, Partizan mora da igra evropska takmičenja, jer bez toga možemo i da dubimo na glavi, neće nam vredeti.
Jeste li već okupili svoj tim ljudi sa kojima biste krenuli tačku po tačku u obnovu Partizana?
– To je i dodatni razlog zašto tražim odlaganje skupštine. Nedovoljno je vremena da se nova ekipa okupi. Bukvalno po ceo dan razgovaram s različitim ljudima, sa bivšim i sadašnjim sportskim radnicima, menadžerima različitih profila, privrednicima… svima koji sutra mogu da budu deo te nove uprave. Svima je potrebno dodatno vreme, jer niko neće da ulazi u nešto što je potpuno nepoznato. Na neka pitanja koja mi postavljaju ni ja nemam odgovor.
– Kompromis je suština bavljenja ne samo politikom već svakim javnim poslom. Bez toga, umesto političke arene, dobijate bokserski ring. A to je pogubno za svako društvo. Uvek kada sam mogao da biram između toga da budem čovek ili političar, uvek sam birao da budem čovek. Nažalost, nije mi to uvek uspevalo. I zbog nekih takvih kompromisa imam gorak ukus u ustima, ali su u političkom smislu oni bili nužni.
Kako pomiriti upravu kluba i navijače?
– Čim nema rezultata, imate i lošu atmosferu i loše odnose između navijača i uprave. Amerikanci često kažu: “Ništa ne uspeva kao uspeh.” Osim toga, i kad ide dobro i kad ide loše, sa navijačima mora da se razgovara, jer su oni važan deo ovog ukupnog mozaika. U Areni na svakoj košarkaškoj utakmici Partizana imate po 20.000 ljudi i zamislite šta bi se desilo kada bi i fudbalski klub bio organizovan i beležio rezultate kao košarkaški.
Vi ste jedan od brojnih političara koji su i ranijih godina bili sportski funkcioneri. Može li sport bez politike?
– Mislim da je to lažna i veštački nametnuta dilema. Sport, a naročito fudbal, mora i treba da bude odvojen od dnevne politike, strančarenja i političarenja. Ali je saradnja sa državom i državnim institucijama i lokalnim samoupravama ne samo potrebna već i neophodna. Ko bi radio sportsku infrastrukturu, gradio stadione, to sigurno klubovi ne bi mogli ni pod razno. Evo, Partizanu su sada potrebna sredstva da izmiri obaveze prema igračima, klubovima, poreskoj upravi, da bi prošao tzv. monitoring UEFA. Ko će da da taj novac? Naša privreda i kompanije nemaju interes za ulaganja u fudbal zato što nema publike na stadionima i igra se loš fudbal, pa nemamo gledaoce ni pred TV ekranima. Kompanije nemaju interes ni da se reklamiraju, a to je važan izvor prihoda u svim klubovima u Evropi. Tek treba da stvaramo uslove da klubovi funkcionišu kao preduzeća, koja će da stvaraju novac, ispunjavaju obaveze, a država samo stvara okvir dobrim zakonima i ukupnim sportskim ambijentom. Dok se to ne desi, pomoć države je neophodna.
Koliko iznose obaveze koje sad treba izmiriti zbog UEFA?
– Nisam video nikakve papire, ali po onome što sam čuo, ukupan dug Partizana je oko 60 miliona evra, a da bi prošli monitoring UEFA, potrebno je najmanje pet miliona, a do kraja godine još pet miliona evra.
Objašnjavali ste već da vas u Vladi Srbije nema jer ne želite da se vratite na poziciju koja nema političku težinu kao ona koju ste pre pauze obavljali. Kakve su vam u tom smislu političke ambicije?
– Više sam nego zadovoljan kako stranka koju vodim napreduje, razvija se i raste. Od početka godine pristupilo nam je 15 različitih grupa građana i lokalnih inicijativa, koje su na izborima ostvarile zapažene rezultate i same prešle cenzus u opštinama. Iduće nedelje ćemo imati skupštinu foruma mladih, gde će se birati novo rukovodstvo, a do kraja godine i skupštinu beogradskog odbora. Za početak naredne godine pripremamo kongres stranke, na kojem će biti usvojena programska dokumenta prilagođena novim okolnostima u kojima delujemo.
Kad ovako sa strane gledate Vladu Srbije, koliko ste zadovoljni njenim radom i koliko su utemeljene kritike koje opozicija svakodnevno upućuje na račun vlasti?
– Uvek je lakše sedeti na tribinama, gledati i kritikovati nego igrati na terenu. Tako je i u politici. Već 34 godine sam u politici i čini mi se da nikada nije bilo teže vreme za bavljenje ovim poslom. Pogledajte samo šta se dešava u svetu. Danas se više govori o mogućnostima za izbijanje trećeg svetskog rata nego o dostignućima četvrte industrijske revolucije. Bez obzira na koliko su krizna žarišta i ratovi udaljeni od nas, mi nismo pod staklenim zvonom i sve to ima direktne i indirektne posledice na dešavanja u našem regionu. Nije problem što opozicija kritikuje, to njen posao i jeste, nije problem ni polarizacija koja postoji u svakom društvu, problem je ostrašćenost sa kojom mi ulazimo u svaku raspravu. Najočitiji primer je rasprava o litijumu. Zar to ne bi trebalo da bude par ekselans stručna rasprava i da kompetentni ljudi o tome daju konačni sud. Kod nas je to postala isključivo politička tema. I zato ljudi iz struke izbegavaju da o ovome govore, jer se plaše da ne budu označeni kao lobisti “Rio Tinta”. A stvar je prilično jednostavna – ako struka kaže da nije bezbedno, ko je lud da se tome protivi. Nažalost, ovde je ta debata onemogućena.
indeksonline.rs/kurir.rs