Dobra vest je stigla iznenada: potpredsednik vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić odlučio je da ne ukida službu srpske ekonomske diplomatije. Samo će, umesto prve generacije od 28, kako je ocenjeno neuspešnih „ekonomskih ambasadora”, poslati novu ekipu koja će biti bolje izabrana i pripremljena za uspeh.
Dakle, umesto 28 Dinkićevih ekonomskih diplomata u najvažnijim ekonomskim centrima u inostranstvu, za koje je utvrđeno da su koštali zemlju oko devet miliona evra a nisu ostvarili značajnije rezultate, Ljajićevo ministarstvo će sada navodno bolje birati, na bazi stručnih kriterijuma, bolje obučiti i kontrolisati naše ekonomske predstavnike.
Trebalo mi je vremena da ozbiljno razmislim i shvatim da ovo nije samo dobra vest. Zašto? Pitam se dokle ćemo da se igramo s konceptom ekonomske diplomatije o državnom trošku? Umesto jednog ministarstva nespecijalizovanog za spoljne poslove (Dinkićevog Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj), koje je preuzelo ovaj resor, sada se pojavljuje drugo (Ljajićevo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija), koje treba da popravlja rezultate odbačenog koncepta. Koje kvalifikacije za ovu oblast poseduje ministar Ljajić, inače lekar po struci? Ako ne on, ko je u tom ministarstvu dovoljno stručan za odabir novih ekonomskih diplomata? Hoće li biti javnog ili ponovo internog konkursa? ,,Želimo da najbolji ljudi odlaze u ekonomsku diplomatiju i neće biti primani novi ljudi, već ćemo ih angažovati iz postojećih institucija, agencija, ministarstava, odakle ćemo slati kvalitetne ljude“, izjavio je Ljajić. Toga sam se i pribojavao, dakle partijski kadrovi i favoriti!
U Republici Srbiji, koja još prolazi kroz tešku tranziciju, neuspelu „burazersku“ privatizaciju i velike probleme s preostalim neuspešnim javnim preduzećima, teško je uspostaviti uspešnu ekonomsku diplomatiju. Glavni i uspešni privrednici su vlasnici privatnog kapitala (domaći tajkuni i stranci), očekuju se i novi strani ulagači, a dirigent njihovog ekonomskog nastupa u inostranstvu trebalo bi da bude država s kadrovima po ukusu Ljajićevog ministarstva.
Kako će taj koncept uspeti da se nametne privrednicima, pogotovu velikim stranim kompanijama koje imaju svoje službe za osvajanje svetskog tržišta i koje se rukovode pre svega sopstvenim interesom? Da li će se nova ekonomska diplomatija Srbije zadovoljavati da daje smernice za ekonomski nastup u inostranstvu na čije izvršenje neće moći da utiče?
Kako će privatni (domaći i strani) kapital moći da utiče na definisanje glavnih tokova, smernica i ciljeva ekonomske diplomatije Republike Srbije? Može li Rasim Ljajić, sa svojim dugogodišnjim ministarskim iskustvom, da utiče na strane investitore u Srbiji da slede njegov koncept ekonomskog nastupa u inostranstvu? Kao što vidite, mnoga pitanja traže bolju elaboraciju i odgovore i pored rešenosti da se naša ekonomska diplomatija, posle toliko godina lutanja i voluntarizma, sačuva i nastavi da radi.
S pozitivnim pristupom moglo bi se ovako rezonovati: za uspeh naše ekonomske diplomatije u narednom razdoblju važno je imati sposobnu, dobro regrutovanu i obučenu ekipu ekonomskih diplomata, konzistentan i racionalno ustrojen koncept i ciljeve ekonomske diplomatije. Međutim, da bi ona imala šanse za uspeh trebalo bi da se zasniva na reformisanoj, uspešnoj privredi, oslobođenoj od gubitaka preostalih propalih javnih preduzeća. Podrazumeva se da takva uspešna privreda, osim nametnutog komorskog sistema, želi da je u inostranstvu zastupaju državne ekonomske diplomate, pored njihovih sopstvenih. Nije zanemarljiv problem ni kako ekonomskim diplomatama obezbediti kolegijalan tretman (bez tihog bojkota) u ambasadama naše zemlje u inostranstvu u kojima će biti smešteni.
Valjda potpredsednik vlade Ljajić zna da njegova kvalitetna ekipa od 28 ekonomskih diplomata nije, sama po sebi, dovoljna za ostvarenje postavljenih ciljeva. Da se, posle nekoliko godina, ne bi ponovila ocena da je u tu ekipu uloženo mnogo državnih sredstava bez značajnijih validnih rezultata.
izvor: Politika
