NOVI PAZAR – Nema boksera kome publika, klupski drugovi ili bar protivnici nisu dali živopisan nadimak, ali samo jedan među njima zaslužio je i kao igrač i kao trener da ga nazovu Car. Poznavaoci boksa slažu se da je Salih Đerlek ovaj zaslužio nadimak čovečnošću u ringu i pored njega.

Rođen 1963. u Novom Pazaru, čim je izašao na ulicu nije ga mamilo da ide prema lopti već prema konopcima. Tada je Bokserski klub „Mladost”, za toplih dana, dočekivao protivničke bokserske ekipe često na fudbalskom stadionu, pred nekoliko hiljada pristalica, a jedan od njih bio je dečak koji je i sada pred kraj šeste decenije zadržao dečački osmeh.

Digitron u ringu U dvanaestoj godini navukao je rukavice na ruke, u šesnaestoj počeo svakodnevno da trenira, a već u sedamnestoj zakoračio u prvi tim. Pošto je bio maloletan, lekar mu je dao uverenje da može da uđe u vatru sa najžešžim borcima pero kategorije.

„Ljudi uglavnom misle da se najžešće makljaju oni teški, ali ja vam kažem – najviše batina ima kod lakih boksera”, kaže Đerlek.

Stasavao je u ringu i pored njega, očaravao publiku širom bivše Jugoslavije, a po jednom se isticao – za trinaest godina ligaškog nastupanja, na domaćem terenu je bio nepobediv.

„Domaća publika mi je davala krila, ali nisam padao u vatru. U boksu, svako ko krene u tuču brzo će bradom da poljubi patos”, priča Đerlek. „Ja imam prilično dugačke ruke i to sam koristo na mečevima. Držao bih protivnika na distanici, otvarao ga polako, kombinacijama, istraživao slabe tačke. Tačno sam znao kome treba povremeno da se zalepim i da mu ne dam da boksuje. Ovaj sport nije bitka, u ringu moraš da računaš brže nego digitron.”

Samoća boksera Niko nije usamljen kao bokser u ringu. Mnogi poznavaoci ovog sporta ponavljaju izreku: „Kada provučeš nogu kroz konopce, izgubiš pola snage. Svi boksuju samo sa polovinom snage.”

Car tvrdi da tremu imaju svi bokseri i ona je pozitivna, ali neki zaista imaju i strah i to, ako ne može publika da oseti, iskusan borac lako prepozna.

„Za mojih takmičarskih dana, mi, Pazarci imali smo jednu manu, uglavnom smo bili ofanzivni više nego što treba, malo pažnje smo posvećivali defanzivi. Mene je defanzivi učio legendarni Toma Hladni (Salih Erdenić), na pripremama. Imao sam veliki respekt prema njemu, a on je to video i, pošto je znao da priđe mladom bokseru, rekao mi je da smo imenjaci. On je znao preko pet stotina ofanzivnih kombinacija, ali je sve zasnivao na eskiviranju”, priča Salih Đerlek koji se rado seća bokserskog stasavanja.

Na počecima se družio sa Edipom Šećovićem koji je bio omladinski šampion Srbije u boksu i svetski prvak u verziji EBU. „Mnogo me pogodilo kad sam čuo da je moj drug ubijen 2008. u Beču”, kaže Car, a kao najtužniji trenutak tokom karijere navodi nešto što se desilo u Kragujevcu: „Naš drug, reprezentativac Mujo Bajrović, koji je pored boksa diplomirao književnost, spremao se za meč, ali… dobio je telegram. Javili su mu da mu je otac preminuo. Morao je da ide. Taj tren kad je primio tužnu vest ostao mi je u sećanju. Sport ipak nije veći od života i od porodice.”

Svi smo jedna rukavica Prijateljstva u boksu postoje, neguju se i traju decenijama. „Čak ni ratovi nisu udaljili boksere”, kaže Đerlek. „Poštujemo se i volimo kao braća. Mostovi među bokserima nisu porušeni i granice među nama ne postoje.”

A gde se bokseri druže? Idu jedni prema drugima!

„Odemo u Kragujevac kod Mirka Puzovića i Milivoja Labudovića. Skoknemo u Leskovac kod Belog Spasića, u Prokuplju vidimo Bratislava Ristića i Fazliju Šaćirovića… U Prištini su Nazim Gaši, Mehmet Bogujevci, Dževdet Peci… Idemo jedni drugima, družimo se, sednemo, zapevamo… Pravo da ti kažem, u ringu jeste bilo rivalstvo, žestoko smo se tukli, ali smo učvrstili prijateljstva. Mi smo na strani boksa, o politici mnogo ne pričamo, a i kad pričamo nema svađe – svi smo jedna rukavica”, kaže Đerlek.

Na pitanje ko mu je bili najteži rivali, odmah kaže: „Dragan Asanović iz Partizana, Smail Musić iz niškog Radničkog i Damir Škarica iz Rijeke.”

O finansijama u boksu Car tiho kaže: “Ranije je imalo nešto, sad nema skoro ništa.”

On žali što mnoga talentovana deca umesto u boks idu u neke nove borilačke sportove gde ih mame i gde se mnogi povređuju: „Boks jeste plemenita veština, a sada imamo stalno neke mečeve gde se tuku nespremni momci rukama i nogama, retko možeš da vidiš dobru tehniku. Sve je na juriš”.

Svakome sve što zna Car je od 1994. godine bokserski trener, ali kakav trener? Teško je naći uspešnijeg.

U toj maloj sali, pored novopazarske gimnazije, stasali su mogi šampioni. Stare strunjače, stari džakovi, na bokserima stare rukavice, ali Car je godinama, svakoga dana, bio sa njima.

„Ja i danas svakodnevno radim na ruke. Navučem prace i postavljam tamo gde oni treba da udaraju. Dajem svakome sve što znam”, priča Đerlek. „Ponekad se desi da talenat odmah ekspolodira, a ponekad talenat sporo zri. Neki su jaki, a neki hrabri. Svaki bokser je priča za sebe. Treba im prići i bodriti ih. Sve su to osetljivi, ali ponosni momci.”

“Mlad bokser ponekad pretera, ako si mu previše blizak hoće da pređe granicu, a tada trener lako izgubi autoritet”, kaže Car i pokazuje fotografije svojih čuvenih učenika koji su se okitili mnogim medaljama: Dževad Ibrović, Selever Lekpek, Edin Ademović, Samir Kurtagić…

„Sada je moj pulen velteraš Džejlan Toskić, šampion Srbije i učesnik svetskog prvenstva, a daleko su dogurali u profesionalnom boksu Enad Ličina i bivši svetski prvak u IBF verziji Šeka Gurdijeljac. Srećan sam, jer sam svakom od njih nešto i ja dao, makar jedan trun mog znanja i iskustva”, kaže Car koji odavno ne broji sve medalje svojih pulena niti sva priznanja koja je kao trener dobio.

„I da se ponovo rodim, opet bih mladost proveo u ringu, a ostatak života pored ringa”, kaže Car.

On je poznat po tome što je stalno smišljao šifre u jeziku: npr. kroše je na jednom turniru zvao Banjska. „Nije isto voditi meč kada protivnik zna jezik i kada stranac ne zna. Smišljao sam jezik za svaku priliku, a taj jezik je bokser morao da nauči kako bi primenio ono što mu kažem”.

Na pitanje koliko su, od dve stotine boksera koje je trenirao, sami bokseri svesni značaja jednog trenera i da li ističu u svojim uspesima i znanje i savete svog učitelja, Car ćuti. Neće da odgovori na to pitanje. Kao da je neku gorku reč progutao.

Piše: Enes Halilović

Preuzeto: rts.rs