Problemi u Islamskoj zajednici u Srbiji ponovo se aktualizuju. Da li je na delu dovršenje raskola iz 2007. godine, politički obračun Beograda sa muftijom Zukorlićem, težnja ka formiranju inicijative za “pomiriteljsku” treću islamsku zajednicu, ili želja određenog broja uleme za objedinjavanjem Islamske zajednice? To su pitanja na koja se ne može dati jednostavan odgovor, a da se ne analiziraju poslednji turbulentni talasi koji udaraju u oslabljene trojanske zidine IZuS.

Svi problemi sa pripadnicima određenih nacionalnih ili verskih zajednica, koji nastaju u maloj državi kao što je Srbija, deo su šireg regionalnog geopolitičkog konteksta, koji utiče na uključivanje države u ekonomske, političke i bezbednosne integracije. U tom smislu poštovanje prava nacionalnih manjina, a posebno položaj verskih zajednica, kao imperativ se nameću državi, u procesima, pre svega evropskih integracija.

Ovih dana svedoci smo revolta kod jednog dela uleme, za koji se u poslednje dve godine pričalo da iniciraju “smirivanje tenzija” i “iznalaženje pomirenja” među zavađenim stranama. Taj obračun sa “liberalima” unutar IZuS kuluminirao je fizičkim nasrtajem muftije Zukorlića na šefa Ureda za hadž, Bekira ef. Makića i njegovo “jednoglasno” isključenje iz IZuS. S druge strane, efendija Makić je optužen za zloupotrebu službenog položaja, a u pazarskoj kasabi poznat je kao jedan od uglednijih predstavnika islamske uleme, glavni zastupnik ideje preko potrebnog pomirenja sandžačkih muslimana i kao jedini protivkandidat muftiji Zukorliću na do sada održavanim izborima za poglavara IZuS.

Afera “Makić” doprinela je žustrim reakcijama muftije Zukorlića, ali i otvorila jedno drugačije poimanje stvari, kada su u pitanju odnosi u Islamskoj zajednici. Naime, određen broj imama koji pripada IZuS već dve godine izražava nezadovoljstvo ponašanjem muftije Zukorlića. U svom izlaganju Bekir ef. Makić uspeo je da artikuliše te antagonizme kroz nekoliko nepobitnih činjenica: od nepotizma i stvaranja plemensko–rođačkog sistema upravljanja islamskom zajednicom, preko kreiranja nepodnošljivog i izrazito nerazumevajućeg odnosa prema uposlenicima i ulemi.

Raskol u IZ, koji je otpočeo 2007. godine, uz punu podršku nacionalističko-kontraverznog režima Koštunice uspeo je da podeli sandžačke muslimane. Država je „brinući se“ o problemima koja je sama proizvodila, često nastupala kao jednak partner dvema Islamskim zajednicama, kršeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama. U tom odnosu dvostrukih aršina država je nastupala agresivno, aktivno učestvujući u poricanju nekih od osnovnih ljudskih prava.

Međutim, posledice puča i raskola u godinama nakon toga stvorile su neke nove konstelacije odnosa, posebno na političkoj sceni. Političkim dogovorima muftija Zukorlić pružao je punu podršku tadašnjem režimu Borisa Tadića, koji je garantovao jedinstvenu Islamsku zajednicu, pre svega u toku predizborne kampanje. Tadić je tada dobio svoj poslednji predsednički mandat, ali jedinstvena Islamska zajednica ostala je samo deo javnog obećanja.

Od tada pa do danas, u procesu pomirenja i iznalaženja rešenja za probleme IZ postojalo je nekoliko inicijativa: od medijacije turskog reisa Gormeza i bivšeg reisa Cerića, uključivanja sandžačkih bošnjačkih političara, pa i zvaničnog Beograda, ali i nekoliko susreta predstavnika turskog Direktorata za verska pitanja (Diyanet Islery Baskanliqi) sa vodećim predvodnicima obe IZ. Nijedna inicijativa o mogućem razrešenju Gordijevog čvora nije uspela. Pobuna uleme, jasan zahtev imama, overen njihovim potpisima, u kome se hitno traži rešavanje nastalog problema, dovelo je do toga da reaguje i muftija Zukorlić izjavom o spremnosti ustupanja čelne pozicije za slobodnu i jedinstvenu IZ – koja jasno pokazuje „marketinšku histeriju“ i način da smiri tenzije, a priču o pomirenju udalji od suštine i umanji efekte nezadovoljne uleme.

U nameri da dodatno, političkim legitimitetom, učvrsti svoju poziciju unutar Islamske zajednice muftija Zukorlić je krenuo sa osnivanjem Bošnjačke demokratske zajednice (BDZ) da bi 2012. bio kandidat na predsedničim izborima. Međutim, deo uleme, do tada bar formalno, lojalne muftiji Zukorliću nije podržavao takvu eksplicitnu političku aktivnost, i pokušaj pretvaranja Islamske zajednice u političku partiju, ali nije bilo povoljnog trenutka za bilo kakvu snažniju reakciju. Ideolozi programa pomirenja i jedinstva postepeno su „demokratskom degradacijom“ sputavani u sistemu IZ sa namerom da se njihov glas i razumevanje ovog kompleksnog problema minimizuje.

Pri formiranju Štaba za odbranu Islamske zajednice, muftija Zukorlić je rekao „da će na područiju Sandžaka i općenito Srbije funkcionirati u punom svom kapacitetu, autonomna i slobodna Islamska zajednica, koja neće biti servis niti jednoj političkoj partiji, koja neće biti serivis niti jednoj politici, interesnoj zajednici, bilo ona grupa ili pojedinac. To su principi na osnovu kojih funkcioniramo, evo, već dvije decenije“.

Na žalost, IZ je poslednjih godina, a od osnivanja BDZ, postala autentična politička zajednica, koja je zloupotrebljena od strane muftije Zukorlića u promoviranju svojih političkih stavova i ideja. Upravo ova muftijina konstatacija predstavlja deo manifesta uleme „liberala“ koji želi takvu islamsku zajednicu. Ali, jedinstvom i pomirenjem najviše gube i reis Zilkić, a mnogo više muftija Zukorlić. Zato je energija obe strane, a Zukorlićeva eksplicitno, usmerena na potpunu blokadu svake priče o Jedinstvenoj islamskoj zajedinici. Na kraju, ostaje da čekamo i reakciju smirenog reisa Kavazovića, za koga neko reče: da bi presekao, meri devet puta.

Plasiranje informacije od strane muftije Zukorlića da se radi na stvaranju treće islamske zajednice, koju će činiti deo uleme iz oba zavađena tabora nema logičko uporište. Treća islamska zajednica je krupan projekat, bez ikakve održivosti jer su realizaciju jedne takve inicijative potrebna, pored političke podrške trilaterale na relaciji Beograd, Istambul, Sarajevo i ogromna finansijska sredstva, kao i resursno-infrastrukturni objekti. Bez svega toga besmisleno je govoriti o nekakvoj novoj islamskoj zajednici. Na ovaj način samo bežimo od suštinskog problema, a to je priča o jedinstvu i pomirenju, tačnije priča o stvaranju demokratičnijih i konstruktivnijih odnosa unutar same zajednice.

Suština te priče jeste sledeće: ulema, i to većinska iz oba tabora IZ, koja je svojim potpisom podržala srž liberalnog koncepta traži hitno pomirenje i jedinstvo među muslimanima u Sandžaku. To na nedvosmislen način podrazumeva korenitu reformu koja bi, pre svega, morala definisati status i položaj Islamske zajednice u Srbiji. Jedinstvena islamska zajednica je želja svakog vernika u Sandžaku, a promoteri ove ideje sasvim objektivno izražavaju potrebe i želje Bošnjaka/muslimana za jednom, jedinstvenom Islamskom zajednicom, kojom će rukovoditi onaj koga celokupna ulema demokratski odabere. To je i obaveza koja proističe iz Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Upis u registar dve verske zajednice nezakonit je čin.