Izložba “Nowhere to be found“ fotografa Huseina Đulovića otvorena je u Galeriji Doma omladine Beograda do 5. marta. Projekat preispituje poziciju pojedinca u savremenom društvu i svetu digitalne autokratije. Imajući u vidu dostupnost širokog spektra informacija koje se prezentuju preko interneta, nameće se pitanje o zadržavanju sopstvene privatnosti i identiteta koji se ovim putem gubi.

Autor kroz aktuelni narativ ukazuje na važnost poznavanja sistema medijske moći koja, kroz drugačiji vid sagledavanja, postaje virtuelna baza ličnih podataka svakog korisnika pojedinačno. Time se postavlja pitanje važnosti sagledavanja šire slike celokupnog procesa pripadnosti savremenom društvu u kome zadržavanje sopstvenog identiteta postaje neostvariva instanca.

Inspiracija za Vaš projekat je proistekla iz postmodernističkih praksi, ali i teorijskih zapisa na temu digitalnog doba i novih medija. Na koji način ste pristupili projektu i sa kog aspekta ste sagledali celokupnu problematiku savremenog društva?

Husein Đulović: Oduvek sam sebe smatrao realistom. Projektu sam pristupio čitajući i stvarajući uvid u svet u kojem živim danas — svet koji je okružen konstantnim protokom informacija, i ne samo time, već nečim mnogo jezivijim čega većina nas još uvek nije svesna, a to je da živimo u svetu gde zabava/razonoda igraju glavnu ulogu u našem bivstvovanju, a gde ogromni deo toga proizilazi iz ogromnih korporacija koje žele da nam prodaju stvari. Ekrani su svuda oko nas i ne postoji mesto gde možemo da im pobegnemo. To je naša post-postmoderna tekstura života. Postala je potreba biti dostupan 24/7. Postalo je neophodno biti kustos naših online života gde je sve sjajno i gde niko nema nikakve probleme.

Kroz seriju fotografija ste prikazali ljude u svakodnevnim situacijama, ali bez otkrivanja njihovog identiteta – zabeležili ste samo pozicije njihovog tela, bez lica. Da li takav pristup zapravo predstavlja satiričan prikaz (samo)reprezentacije kroz medij(e)?

Husein Đulović: Upravo. Danas se svi trude da prikažu “ono što jesu” spoljašnjem svetu i uporno se lišavaju svakog vida privatnosti, a u isto vreme javnost dobija samo jednu površnu, često izvitoperenu, iako jako ogoljenu, sliku o svakome.

Imajući u vidu sveopštu okupaciju medija kroz različite forme sadržaja, jasno se uspostavlja predpostavka da se upravo kroz te sadržaje demistifikuju naše težnje, interesovanja i potrebe. Postoji li razlika kod algoritama između pratioca tih sadržaja i njihovih aktivnih učesnika

Husein Đulović: Slažem se. Okupacija i jeste prava reč. Svi smo mi aktivni učesnici. Problem je u tome koliko smo aktivni, kvantitativno i kvalitativno. Ako u proseku provodimo četiri sata nad bilo kojom mrežom bespogovorno davajući naše podatke zarad kratkotrajne popularnosti i zabave, bivajući nagrađeni srcima i lajkovima, onda mi se čini da smo svi globalno postali zavisnici tih medija i aktivni učesnici novog poretka u kojem je naš podatak najskuplji proizvod na tržištu, a mi smo izgubili svako pravo na isti. Da citiram David Foster Wallacea ‘addiction is the mode of existence for everyone whether we approved that culturally or not’.

U kojoj meri verujete da je prikupljanje informacija (sa kojima smo svi na neki način saglasni) opasno za pojedinca?

Husein Đulović: Postaje opasno zato što kroz sve saglasnosti koje nam mreže i mediji nameću non-stop jeste upravo to da ćemo doći do trenutka gde će algoritmi bolje da nas poznaju nego što mi poznajemo sami sebe. Sistem je napravljen ne da bi nam pomogao nego da bi što duže ostali na njemu, dajući konstantno naše podatke. Veliki deo polarizacije u društvu kojoj smo svi svesni je produkt upravo algoritama velikih korporacija. Kao što Juval Harari kaže „…ko kontroliše podatke kontroliše nas”. Personal data protection je upravo stvar za koju ćemo morati da se borimo najviše. Čini mi se da je došlo do toga da uprkos najvećoj povezanosti koju imamo, nikada udaljeniji nismo bili jedni od drugih.

aša primarna profesija je Američka književnost. Kroz prethodnu seriju radova ste bili inspirisani bitnicima, Keruakom, Ginzbergom, Barouzom… Da li i u ovom projektu pronalazite inspiraciju u američkoj književnosti?

Husein Đulović: Upravo tako! Kroz njih i ljubav koju sam stvorio čitajući upravo bitnike sam i došao do toga da počnem da spajam fotografiju i književnost. Ovog puta sam pretežno inspirisan američkim postmodernističkim piscima ponajviše David Foster Wallaceom, George Saundersom i Dave Eggersom. Književnost, ponajviše američka, iz prostog razloga što sam na američkim studijama, me konstantno inspiriše da se bavim novim projektima i zadacima.

Na Vašim fotografijama je dominantna boja, koju izgrađujete kroz ličnu poetiku i estetiku. Poput samog narativa, kompozicija je takođe izmeštena iz tradicionalnih okvira. Da li odstupanje od aktuelnih formi predstavlja bunt protiv sistema moći?

Husein Đulović: Sebe smatram striktno kolor fotografom. Boje igraju važnu ulogu u mom svetu, otuda dolaze želja i potreba za estetikom. Gotovo uvek kada sam na ulicama i kada fotografišem pokušavam da spajam i sparim boje. Ovaj ceo projekat jeste neka vrsta lične pobune nad ovim sistemom u kojem sada živimo. Želim da oni koji posete ovu izložbu uživaju u esetici i bojama Ali takođe da obrate pažnju na to da sam svesno izbegavao bitan elemenat svake umetnosti, a to je prikaz lica. Naša lica su postala jako ranjiva sa tehnološkog aspekta a takođe postala su meta polarizovanog svega gde svako svakog napada na osnovu identiteta, bilo rasnog, etničkog, rodnog, klasnog ili nekog drugog.

Preuzeto: Dom omladine