Kada je onomad Fudbalski Novi Pazar, apelujući na odgovorne u zemlji da uzmu domaći fudbal u njihove ruke i očiste ga od svih mogućih prljavština u nadi da će ga to spasiti “nameštanja” od strane konkurenata u surovoj zakulisnoj borbi za opstanak u Superligi, “kandidovao” svog počasnog predsednika Rasima Ljajića za novog glavnokomandujućeg nacionalne fudbalske organizacije to nije imalo specijalnog odjeka.

Kao kada ga je više medija bliskih vlastima danas proglasilo vrlo verovatnim naslednikom oteranog Slaviše Kokeze na mestu prvog čoveka srpskog Saveza, jer je zaista preko noći postao glavni favorit u predizbornoj trci za upražnjeno mesto i, čak, prema saznanjima Danasa, ne bi bio trn u oku Evropskoj fudbalskoj federaciji.

I tu ne bi bilo previše materijala za polemiku i intrige da je Ljajić samo nekadašnji fudbaler, čija je privrženost “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu” dokazivana čestim prisustvom na utakmicama, (ne)vidljivim pomaganjem pomenutom klubu iz rodnog grada i svojevremenim članstvom u Upravnom odboru Fudbalskog kluba Partizan.

Ali, radi se o političaru, a regulativa Međunarodne i Evropske fudbalske federacije, pa i njoj prilagođeni propisi Fudbalskog saveza Srbije (FSS), ne dozvoljavaju tako flagrantno preplitanje političkih i sportskih struktura.

“FSS je nepolitički i nedobitni sportski savez zasnovan na principima integriteta i sportskog duha u skladu sa principima fer-pleja. Prava, dužnosti i obaveze FSS definisani su autonomijom koju mu pruža regulativa FIFA, UEFA, Zakon o sportu i propisi FSS”…. “FSS je neutralan po političkim i religijskim pitanjima”, samo su neke od odredbi Statuta našeg Saveza, čija bi stroga primena isključila takvu vrstu angažovanja lidera Socijaldemokratske partije i ministra, sa različitim zaduženjima, u raznim sazivima Vlade Srbije od daleke 2000. godine pa sve do prošle jeseni.

Čak i da Ljajić ima “čarobni štapić” za spasavanje hroničnog bolesnika na umoru, predsednik države i vladajuće Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić mu se zakune da se neće mešati u njegov posao, a poluge vlasti potpomognu satiranje fudbalske mafije, obećano od strane Vučića, nije prirodno da bilo kojim sportom upravlja neko ko ne pripada toj “porodici”.

Niti je takav epilog jednoipomesečne kadrovske krize u FSS, ako dođe do njega, dovoljno pokrivati izgovaranjem na slične slučajeve u prošlosti ovog naroda i ista iskakanja iz sistema u nekim drugim zemljama – uglavnom završvanih ljutnjom, opomenama i pretnjama iz evropske “kuće fudvbala” u Nionu.

Međutim, tamo gde se stvarno bira Kokezin naslednik razmišljalo se o svemu, pa i o stavu UEFA, zbog čega je istoj traženo tumačenje konkretne situacije. A, kako je sa pomenute adrese neformalno poručeno da se drugačije gleda na političare bez državničkih funkcija, to je inteziviralo priče o Ljajićevom ulasku u FSS na velika vrata.

Pogotovo što se radi o čoveku bez naročitih afera u političkoj biografiji, pa se računa da bi kao takav lakše prošao kod onih koji ne mogu očima da vide političare u sportu, a kao dobrovoljni “izgnanik” iz prošle Vlade ima posebne “poene” kod Vučića, jer su ostali ministarska mesta (od)branili kao dedovinu.

Danas