Licemerje
Dugo ga nije bilo. Bar ne u vodećim medijima Srbije. Činilo se da se ućutao, umirio, a onda je „prošetao“ svoju „vojsku“ u „Pohodu na Hadžet“, naselju u Novom Pazaru u kome su partizani 1945. streljali – neki kažu stotine, drugi hiljade, jedni tvrde ugledne Bošnjake, drugi saradnike okupatora. I danima ne izlazi iz medija. Naravno, muftija sandžački Muamer Zukorlić, „skandal majstor“ čija svaka akcija izaziva žestoke, uglavnom negativne, reakcije. Sada su skoro svi osudili defile „zelenih uniformi“ muftijine „vojske“. Jedni traže reakciju države. Kakvu kad u Srbiji, čini mi se, ne postoji zakon kojim su zabranjene ikakve uniforme i simboli, te teorijski i u uniformama sa kukastim krstovima ljudi mogu da šetaju? Drugi smiruju objašnjavajući da muftija samo skreće pažnju na sebe, a počela je i kampanja za izbore za novi Bošnjački nacionalni savet. Muftija Zukorlić optužbe odbacuje, tvrdeći da je to bio „kostimirani performans“.
Nažalost, i jedinice NOV činile su zločine, ali spadam u sve malobrojnije pristalice partizana, te ne simpatišem ni događaje poput tog u Novom Pazaru, ni uniforme koje bi valjda trebalo da podsećaju na jedinice Aćif efendije, komandanta grada tokom nemačke okupacije, streljanog na Hadžetu, po oslobođenju. Hadžiahmetović je kontradiktorna ličnost, za jedne heroj, za druge izdajnik. Borio se protiv četnika, a 1944. im je omogućio da kroz „njegovu“ teritoriju pobegnu od partizana. Pre rata je bio uticajni muslimanski političar, „mirođija“ u mnogim „čorbama“ i vladama Kraljevine, sarađivao je i sa Nikolom Pašićem. Kao državljanin i oficir Otomanske imperije u Prvom svetskom ratu se borio u vojsci te poražene države i tada su ga saveznici, Nemci, odlikovali. Pominje se i Hitlerovo odlikovanje, ali nije potvrđeno da ga je dobio. Zna da su Nemci bili protiv nekih njegovih odluka i nisu podržali zahtev da Novi Pazar bude deo „velike Albanije“.
Gade mi se, međutim, licemerje i dvostruki aršini jer mediji i javnost ne reaguju na četničke uniforme od Ravne gore do ostalih „inih“ skupova, kao i lamentiranje nad zločincima i saradnicima okupatora srpske nacionalnosti. Zašto je Srbija ćutala kada je vladika Filaret blagosiljao podizanje biste Vuku Kalaitoviću Kalaitu, četničkom komandantu koji je u Sandžaku izvršio pokolj nad muslimanima? A kada je tadašnji ministar Milan Parivodić izjavio da svaki Srbin treba da stoji mirno kad se pomene ime Milana Nedića? Srbija zvanično osuđuje ratove i zločine devedesetih, ali istog dana kada su muftijini „paradirali“ Novim Pazarom, u Beogradu je na „Danima Srpske“ Milorad Dodik, predsednik manjeg BiH entiteta, najavio da će ulice i trgovi u RS dobiti imena po haškim optuženicima, Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Na to Srbija ćuti, ali se „razjarila“ na „zelene uniforme“. Ćutao je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji je bio na Dodikovom skupu. Uzgred, jel Nikolić i dalje „četnički vojvoda“? Srbija je, nažalost, usvojila zakon kojim je izjednačila četnike i partizane, ali to ne menja činjenicu da su četničke jedinice počinile zločine i pobile desetine hiljada ljudi zato što su bili drugačijih političkih stavova, nacije ili vere. Među njihovim žrtvama su brojni Bošnjaci. Zato nas Bošnjake vređa pojava četničkih uniformi onoliko koliko Srbe vređaju „Aćifove“. Svako ima pravo na svoju bol i uvređenost, ali država ne sme da reaguje selektivno, već „ni po babu ni po stričevima“.
Ili da uopšte ne reaguje. Pošto vođa srpskih četnika, trenutno zauzet borbama na strani proruskih separatista u Ukrajini, najavljuje da će doći u Novi Pazar da „sredi stanje“, mogli bi „Dražini“ i „Aćifovi“ da se nađu na Hadžetu i jednom reše problem. Još kad bi se „ustaše“ pojavile… A mi „partizani“ da posmatramo i uzvikujemo: „Smrt fašizmu, sloboda narodu“.
izvor: Danas. rs
