Piše: Esad Rahić, potpredsednik Bošnjačkog nacionalnog veća
NOVI PAZAR – Ovo je vreme ispunjeno strahom, tugom i neizvesnošću. Svi smo uplašeni, bez obzira na veru i naciju. Jedan mali, opasni i podmukli virus šokirao je i prestravio sve ljude. On napada i ubija univerzalno. Njemu nije važna verska i nacionalna pripadnost. On napada čoveka, a ne pripadnike neke etničke grupe ili veroispovesti.
Ovo zlo je proizvelo i jedno dobro: ljudi se po prvi put, pre svega osećaju kao ljudska bića, a tek onda kao pripadnici određene konfesije i etnosa. Zajednička nevolja je prouzrokovala takvu količinu silidarnosti i saosećajnosti, kakva se decenijama, pa možda i stolećima nije videla na našim prostorima.
Sandžaklije su decenijama u sebi nosili osećanje zapuštenosti i zapostavljenosti. Osećali smo se kao neka nepoželjna siročad koje niko neće, i koje svi odbacuju i ne vole.
Šta god bi u pogledu našeg položaja i odgurnutosti na margine života progovorili, i pozicija i opozicija bi se utrkivali ko će više da nas verbalno napadne, izvređa i izgrdi. Svi kao da su hteli da nam kažu: Budite srećni što ste još uvek živi i što ste još tu gde ste. Naše postojanje se svodilo na golo biološko vegetiranje.
Epidemija je osim ogromnog zla proizvela i jedno endemično dobro. Vest da se epidemija u Sandžaku naglo širi, da se ljudi „leče“ u nenormalnim uslovima, da je danak u životima stravičan, i negiranje i umanjivanje tragedije od strane vlasti izazvali su revolt i solidarnost sa Sandžaklijama u svim delovima Srbije. Većinski narod je listom stao uz nas, a ne uz vlast. Lekari i drugi medicinski radnici diljem Srbije i dobrovoljno i u sve više dolaze da nam pomognu. Prvi put srpsko javno mnjenje na nas gleda pre svega kao na ljudska bića, a ne kao pripadnike neke vere i nacije.
Drugo, nikada solidarnost Bošnjaka iz Bosne i Hercegovine nije bila ovako intenzivno prema svojoj braći iz Sandžaka kao ovih dana. Sve je sublimisano u jednoj poruci sa gradske većnice u Sarajevu : “Jedno srce, jedan narod“.
Republika Turska, njen predsednik i turski narod su masovno uz nas i brinu za našu sudbinu. Slična osećanja zrače i iz susedne Crne Gore i svih bivših jugoslovenskih republika.
Naša dijaspora i njena solidarnost su posebna i veličanstvena priča. Blago se nama za njih i njihovu bezgraničnu velikodušnost.
Po prvi put Sandžaklije osećaju da su svi zabrinuti za njihov hal, stanje i sudbinu. Prvi put se osećamo poželjno i voljeno. Ovo me potseća na jednu sekvencu iz serije „Bolji život“, kada obolelom Gigi Moravcu prvi put cela porodica iskazuje pažnju i zabrinutost, a zet, inače lekar, mu u jednom trenutku kaže da se izlečio, a on ga moli da to ne saopšti ukućanima, jer on nikada nije bio mažen i pažen, kao u periodu dok je bio bolestan.
Naravno, svi želimo izlečenje i definitivu pobedu nad koronom, ali bi želeli da odnos svih drugih prema nama u vreme epidemije, ostane i opstane kao trajna tekovina.