Kada se iz centra Sjenice, Pešterskom ulicom, krene prema selu Medare, na obodu grada, teško je ne primetiti straćaru sklepanu od drveta i koroziranog pleha iz koje se vije gust dim, jedini dokaz da i tu, u neljudskim uslovima, ipak neko živi. Da na ovu “kuću” i njene žitelje obratimo pažnju sugerisalo nam je više Sjeničaka sa molbom da apelujemo na sve dobre ljude da pomognu porodici Kolašinac da prehrani i ugrije djecu i opstane u “sandžačkom Sibiru”. Enver Kalender Linda, koji je bio glavni organizator, i humani ljudi, uspjeli su deci Kolašinac da izgrade novu kucu i opreme sa novim namestajem.
“Bila je ovo improvizovana i slabo utopljena štala. Dugo je propadala i zvrjela prazna, a već sedam godina ovo je naš dom. Ovde se rodilo dvoje od moje troje djece. Pošto zbog bolesti, sirotinje i skučenog prostora sa roditeljima nije bilo uslova za zajednički život, otac nas je poslao ovamo da se skućimo i snalazimo kako znamo i umijemo. Šta da kažem, dovoljno je samo reći da živimo u štali, da su zidovi tanki, a pod zemljani, da se oseća memla i vlaga, da nemamo vodu i da nam je život svakodnevna borba za golo preživljavanje”, iskreno je tada govorio Muamer Kolašinac (40).
“Imala sam samo deset meseci kad mi je majka umrla, a samo šest godina kada su mi ljekari, zbog teškog oboljenja, odstranili lijevi bubreg. Od tada živim, djecu sam rađala i izdržavam ih u ovoj ledari sa jednim bubregom. Zbog zime i vlage, pre nego što sam rodila Harisa, Harisu i Edisu, imala sam tri pobačaja. Ipak, Bog nas je pogledao. Ako u cijeloj našoj situaciji ima nečega dobrog i neke nade to su naša djeca. Za sada su, hvala Bogu, zdrava, ali ako ostanemo u štali, bojim se da će se od hladnoće i nehigijene ozbiljno porazboljevati”, pričala je Edina Kolašinac, a Muamer dodaje:
“Verovatno bi do sada pocrkali od studi i gladi da nam ne pomažu sjenički Crveni krst, razne humanitarne organizacije i pre svega dobre komšije iz Sjenice. Kupili su nam ogrev, donose deci odeću i obuću, nabavljaju nam namirnice, plaćaju struju… Spreman sam da radim (i godinama radim) najteže fizičke poslove, obično me za klanje stoke angažuju sjenički klaničari. Posla nema stalno, pa je i zarada mala i nedovoljna da prehranim porodicu. O stvaranju nekih boljih uslova za život i izgradnji neke manje kuće za sada ne mogu ni da razmišljam.”
Pogledajte kako danas izgleda kuća :
