Poslije toga dolazi do jedne užasne situacije. Rekli su nam: ko se pregne, ko klanja, taj glave neće nositi. Moj prijatelj Ismet Serdarević je tu noć ležao pokraj mene, omrko crn, osvanuo sijed k'o ovca. Bio je to strašan psihološki pritisak. Ja sam sutra ustao, sabah, kažem: ja ću klanjati! Svi oko mene: ti si poludio. Ja velim: ja sam u zatvoru zato što hoću da klanjam, i ja ću klanjati, i ako treba nek mi skinu glavu. I klanjao sam ondje među krevetima, ne znam više ni šta sam učio, a noge su poda mnom drhtale. Stotinu je tu zatvorenika koji me gledaju, a ja jedini klanjam. Mislio sam: ako je došao onaj zadnji vakat da ja ne mogu klanjati sabah, onda nek odem na onaj svijet što prije.
# Iz knjige Mladi muslimani
– Neko je krv svoju lio, da bi TI musliman bio.
“A pouku samo razumom obdareni primaju.” (Ar-R’ad/Grom, 19)