Piše: Nenad Čaluković
Završena je saga oko Tomislava Nikolića. Odustao je od predsedničke trke, ali to kao da više nije vest. Čak ni u većini dnevnih listova to ne dominira na naslovnoj strani, iako je proteklih dana država “gorela” od te neizvesnosti da li će Nikolić pokušati da ostane stanar na Andrićevom vencu.
Na stranu to kakve je sve uvrede doživeo šef države zbog toga što bi u slučaju kandidature značajno oštetio Vučića, a ozbiljno pomogao svakojakoj opoziciji.
Ključna dilema u političkim krugovima, dakle, više nije zašto se Nikolić povukao, nego šta je to istrgovao s Aleksandrom Vučićem. I da li su i koliko svemu tome doprineli Rusi?
Predsednik nije krio da je za podršku Vučiću od njega tražio “veliku rokadu” – i premijersko mesto i lidersku poziciju u Srpskoj naprednoj stranci, ali sada negira da ima ambicije da bude “Vučićev Medvedev”. Javnost se sada s pravom pita šta je Nikolić onda dobio? I da li je nešto uopšte dobio, osim te “bliske saradnje”, kako su zajednički saopštili premijer i predsednik nakon poslednjeg dogovora.
Oni koji su ovu dramsku predstavu sa Nikolićevom kandidaturom doživeli kao politički skeč i koji su skloniji vicu, sada navode da bi Nikolić lako mogao da postane novi ministar trgovine. A onda bi Rasim Ljajić morao da se povuče iz tog resora, što za njega možda ne bi bilo loše, ako bi bio pretedent za premijersku dužnost.
Šalu na stranu, ali Ljajić je bar pokazao iskustvo i nije prigovarao Nikoliću zašto razmišlja o eventualnom učešću na predsedničkim izborima, već je odmah podržao Vučića. Ljajić, dakle, nije srljao i produbljivao taj sukob kao Ivica Dačić koji je proteklih dana očigledno zaboravio na svu mudrost koju je stekao u politici ili pak na diplomatiju, ali onu unutrašnju. Ispalio je nekoliko otrovnih strelica na Nikolićev račun, tako da sada ostaje sporno kako će šef socijalista posle svega izrečenog moći da pogleda u oči aktuelnom predsedniku.
Ko zna, možda baš to bude jedan od osnovnih razloga zašto Nikolić i Dačić ne bi mogli da sede u istoj vladi. Mada u politici, posebno srpskoj, nikad ne bi trebalo zaboraviti ono pravilo – nikad ne reci nikad.
izvor.Nedeljnik.rs