Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost bi mogao da učestvuje na narednim lokalnim izborima u Srbiji, najavljuje za Danas Zoran Stojiljković, novi predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost.
On kaže da je na njihovom nedavnom Kongresu bilo raspoloženja za to da se razmisli o nekom direktnijem političkom nastupu. Stojiljković kaže da će raditi na tome da sindikat povrati poverenje radnika i javnosti a time i vlasti sa kojom će, kako kaže ući u konfliktni dijalog o ostvarivanju prava radnika, kao i da će vlast imati proteste na ulicama ako se ispunjava svoja obećanja.
* Rekli ste da je jedan od vaših prioriteta u radu da svakom radniku obezbedite pristojan rad i život, odnosno da njegov rad bude plaćen, ugovoren i bezbedan. Zašto do sada vaš i drugi sindikati to nisu omogućili?
– To je bio cilj i pravila pristojnog rada koji ima svoj poseban dan 7. oktobar i to je nešto što je minimum prava zasnovano na evropskoj socijalnoj povelji. Sad je samo stvar da se rešenje, koje nije samo za domaću upotrebu nego deo evropskog socijalnog modela, oživotvori. Ono što je prvo je da se prekarni radnici osiguraju kroz takozvanu fleksigurnost i da bude garantovano sigurnim pravima i da ta prava imaju ljudi koji rade i pola radnog vremena i na ugovoreno vreme, a ne da se standardi spuštaju i da svi zaposleni budu u fleksibilizovanom prekarnom odnosu. Treba obezbediti bezbednost i zaštitu na radu, kvalitet životne sredine i prava radnika. Ako sindikat to ne može da obezbedi i ne može da učestvuje u kolektivnom pregovaranju i da tako obezbeđuje prava zaposlenih, onda se postavlja pitanje čemu služe sindikati.
* Jeste li sebi postavili rok za ispunjavanje tog cilja?
– To je relativno trajni cilj. Kada smo izabrani tražili smo poverenje Kongresa, koje nije na oročeno, i obećali smo da ćemo već krajem juna organima podneti izveštaj o tome šta smo uradili. Ovo je poslednji trenutak da sindikati preuzmu tu svoju ulogu i da podizanjem svojih kapaciteta, društvenog ugleda i moći budu ravnopravni učesnici u socijalnom dijalogu a ne večito u poziciji mlađeg poslušnog partnera vlasti. Obećao sam na Kongresu da ćemo učiniti sve da se ne osipa članstvo, da se povećava njegov uticaj a da se istovremeno poveća ugled i poverenje u sindikate kako bi dostigli evropski nivo poverenja koje je dvostruko veće u Evropi nego kod nas.
* Deo javnosti i radnika su ubeđeni da sindikalne vođe svoje pozicije koriste za ličnu promociju na uštrb borbe za radnička prava.
– Najzgodnije je kada hoćete da rušite sindikate da otvorite priču o sindikalnim vođama, njihovim prihodima i otuđenosti sindikalne birokratije, a da to ne stoji. Kada se učlanite u sindikat ne možete da očekujete, kao kad se učlanite u partiju, pogotovu vladajuću, da ćete doći do posla i socijalne promocije. U sindikatu su vam članstvo i poverenici zaposleni i oni nemaju nikakav razlog da podilaze sindikalnoj hijerarhiji. Ali naravno da je pozicija na kojoj dokazujete svoj kredibilitet i integritet jako važna. Novo rukovodstvo Nezavisnosti nije ono kojem se može zameriti višak ambicija.
* Rekli ste da ćete raditi na uvećanju članstva. Kada ćete ponovo da brojite članstvo za reprezentativnost i treba li spustiti prag za nju?
– Mi smo spremni na to, ali hoćemo ozbiljne pretpostavke za tako nešto. Vrlo je važno da kada se radi i o sindikatima i o poslodavcima da se utvrdi realan broj onih koje možemo organizovati. Još uvek kruži nekakva imaginarna cifra od 1.700.000 ili 1.800.000 zaposlenih koja je nerealna. Naše su procene da realan broj onih koji mogu biti sindikalno organizovani ne prelazi 1.300.000 i to treba da bude cifra o kojoj se može govoriti pri brojanju. Pri čemu fascinacija brojem nije najvažnija. Najvažniji je kredibilitet i dobra organizovanost strukture i kapacitet da se nosite sa poslovima pregovaranja, donošenja novog radnog zakonodavstva, tripartitnog socijalnog dijaloga i učestvovanje u kreiranju javnih politika iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva.
* Postoji li u Srbiji pravi socijalni dijalog ili premijer drži sve konce a sindikati su tu, kao rekoste, poslušni partner vlasti?
– Tako je od kako smo krenuli priču o socijalnom dijalogu 2001. pravilo. U socijalnom dijalogu se odlučuje konsenzusom i dogovorom. Koliko će biti dogovora zavisi od snage i kapaciteta svakog od aktera. Dijalog treba dovesti do kulture dijaloga i međusobnog uvažavanja, a nama kultura dijaloga i tolerancije nije baš jača strana. Te pretpostavke moramo ubrzano ostvariti. To znači da veliku cenu socijalnih promena, koja me podseća na rez u obolelo tkivo, treba napraviti na bazi dogovora u kome će cenu promena platiti društveni slojevi i grupe u zavisnosti od svog potencijala. Mi smo do sada nažalost imali situaciju u kojoj su cenu rezova plaćali i plaćaju najsiromašniji i zaposleni. To se videlo i kroz to što ste vi milion i po ljudi, kad ubrojite penzionere i zaposlene u javnom sektoru koji primaju više od 25.000 dinara uskratili za deset odsto, a da je finansijski ekvivalent bio negde oko 330 miliona evra. Milion i po ljudi ste uskratili za deset odsto da biste dobili tu sumu a istovremeno broj onoga što se gubi kroz koruptivne kanale u javnim nabavkama je negde sedam-osam puta veća. Mi nećemo više kao sindikati dozvoljavati da cenu promena plaćaju samo zaposleni i siromašni građani.
* Ima li upravo odgovornosti vašeg i drugih sindikata za takvu situaciju u socijalnom dijalogu. Čini se da su nekad protesti bili brzo završavani ili ih nije ni bilo zbog čestih kompromisa sa vladom?
– Sindikati sigurno nisu pokazali dovoljan stepen mobilnosti i koordinacije, ali sindikati i njihove strukture nisu jedini krivci. Kriza i strah od gubljena posla, a podsećam da je Srbija peta zemlja po tom razvijenom strahu, kao i to što je smo prvaci u odnosu na zemlje EU i regiona po siromaštvu i stepenu društvene nejednakosti, je malo disciplinovala i dovela do gubitka solidarnosti. Nema solidarnosti i dovoljno poverenja među zaposlenima. To vidite i među vama medijskim radnicima. To znači spremnost da učestvuje u protestima i podrže zahtevi. A to nije bogzna kako razvijeno. Solidarnost i ona će biti vraćena time što ćemo mi svojom odlučnošću vratiti poverenje. Poverenje u sindikate znači da vam ljudi veruju da govorite istinu, ispunjavate obećanja, imate kapacitet i snagu. Poverenje i moć su instrumenti i alatke da dovedete do ove promene.
* Zašto to do sada nije učinjeno?
– Kada se radi o sindikatu Nezavisnost, mi smo nespornu ulogu odlučnih boraca za promene i izlaska iz izolovanog i autističnog režima uspeli da napravimo. A onda smo, malo i pod pritiskom naših međunarodnih organizacija, imali potrebu da nekoliko godina razumemo i podržimo u kriznim situacijama nove demokratske vlasti. One su nažalost završile u međusobnim sporovima i u prihvatanju neoliberalne ideologije i privatizacije koja nije dovela ni do racionalnosti i povećanja proizvodnje a umanjila je broj zaposlenih i završila u odsustvu razvoja. Trebalo nam je vremena da se organizujemo i prihvatimo novu ulogu sindikata. Sindikati ovde gotovo nikada nisu imali autonomiju, sopstvenu organizaciju i moć. Uvek su bili u situaciji poslušnog partnera vlasti. Nova pravila igre, sindikalni pluralizam i privatizaciju nismo dovoljno brzo shvatili kao okvir u kojem treba da delujemo.
* Da li je odnos ove vlade prema radnicima zaslužuje masovne proteste radnika i sindikata?
– U situacijama u kojima donosite zakone po hitnoj proceduri, ne konsultujete tripartitne organe, uvodite promene radnog zakonodavstva koje su pre svega usmerena na smanjenje cene rada i uštedi na zaposlenima, jesu zasluživale proteste i tih protesta je nešto i bilo. Međutim, kada ste slabiji partner, onda morate da pokažete veliko umeće organizacije i primene različitih strategija. Mi možemo da idemo na proteste i njihovu energiju ali pošto pokušamo da institucijama dijaloga nešto ostvarimo. Ne možemo samo pregovarati, istovremeno moramo biti spremni i na protest. S druge strane, nama treba podrška javnosti za to što tražimo. U Srbiji je napravljena neka vrsta nepisanog pravila da ako imate više od prosečne zarade vi gotovo da nemate pravo na protest. Uvek se upućujete na druge, odmah se to fragmentira i postavlja razlika između javnog i privatnog sektora, realne ekonomije i ovoga što su socijala i obrazovanje, pa je manevarski prostor za vlast uz ogromnu nezaposlenost i siromaštvo bio otvoren. Mi kao sindikat imamo ambiciju da ne delujemo u tipičnoj situaciji nego u atipičnoj i budemo kišobran za okupljanje i zaštitu interesa i zaposlenih i nezaposlenih, i penzionera i samozaposlenih i da predstavljamo taj ključni deo civilnog društva koji treba da ostvariti interese građana. To znači da se mi nećemo baviti samo onim što je agenda sindikata.
* Hoće li ubuduće biti više protesta?
– To zavisi od toga koliko odgovornosti i empatije bude pokazivala vlast i koliko bude razumela da je margina oslanjanja na trpeljivost građana i njihove žrtve već pređena. I sada, sem priče o štednji i racionalnosti, mora da se ide u pravcu da se nešto radi i razvija kroz veće javne investicije ali i veće zarade jer one onda mogu pokrenuti razvoj.
* Kako ocenjujete rad ministra za rad?
– On pokazuje razumevanje za potrebu da se pozicija i vlasti i socijalnih partnera ojača otvorenim dijalogom. Ono što mi mislimo da u ovim kriznim vremenima predložimo, a to smo i ranije predlagali ali nije realizovano, je formiranje društvenog sporazuma ili socijalnog pakta o razvoju. To praktično znači da ako imamo odgovarajuće ciljeve i želimo da ih ostvarimo, onda vlada treba da garantuje stope rasta, kretanje zarade i javne potrošnje. A da onda u okviru toga možemo da se dogovorimo šta je i moguće ostvarivo i da to bude jasan prostor u kojem svako ima deo odgovornosti. U onoj meri u kojoj se vlast ne bude toga držala imaće proteste.
* Planirate li neki skoriji sastanak sa premijerom ili ministrom?
– Neki kontakti su bili oko toga da se ponovo intenzivira i brojnošću sednica i kvalitetom rada Socijalno-ekonomski savet. Obećano je da će to ići ritmom jednom u mesec dana. Imam obećanja da će i budžet biti razmatran na Socijalno-ekonomskom savetu kao i svi ključni zakoni. Tu imamo puno jedinstvo sa drugim reprezentativnim sindikatima, odnosno Samostalnim sindikatom. Više se ne može računati na fragmentaciju i sukob sindikata makar kad su ove dve centrale u pitanju.
* Kakav će vaš odnos biti sa Samostalnim sindikatom?
– Unapredićemo već postojeću saradnju. Zajedno ćemo organizovati konferencije, nastupati i koordinisati se pred pregovore i sednice SES-a. Razmišljamo, i vidim da je raspoloženje i među njima takvo, da imamo zajedničke programske odbore. Mi nismo na liniji 481, ne dobijamo novac ni za istraživačke aktivnosti. Mi možemo da podignemo kapacitete ako imamo mnogo prijatelja.
* Kako ćete se odnositi prema drugim sindikalnim centralama koje traže proveru reprezentativnosti i svoje učešće u SES-u?
– Zahtev za proveru reprezentativnosti je legitiman zahtev. Naravno, uz sve ove ostale kriterijume. Ne treba očekivati povratak u vreme socijalizma i neki jedinstven sindikat. Sindikalna kompeticija i pluralizam je potrebna pod uslovom da svi pokažu da se zaista bave sindikalnim radom i da su autonomni. Neophodno je sindikalno jedinstvo i ono se može ostvariti pošto niko od sindikata nije zadovoljan postojećom situacijom. A onda treba uz tu elementarnu solidarnost očuvati pravo da svako procenjuje da li treba ići u štrajk upozorenja, ući u ovu ili onu vrstu štrajka ili treba veći akcenat staviti na lobiranje u javnosti ili pregovaranje. Ali je važno da se nijedan sindikat ne postavlja suprotno drugima. To podrazumeva da reprezentativne centrale, tamo gde pregovaraju, prethodno informišu druge sindikate i obrnuto. Ne razumem tu fiksaciju samo na SES. Ako postoji samo socijalni dijalog samo na nivou republike, on je kao glava bez udova. Vrlo je važan i granski dijalog i mnogi već imaju mogućnost da u njemu učestvuju.
* Hoće li vaš sindikat podržati nekog predsedničkog kandidata i od čega to zavisi?
– O tome nismo razmišljali niti imamo listu i definisane kandidate za izbore. Mislim da je globalna politika, kad se radi o političkoj sceni u kojoj veliki broj građani ima veliko nepoverenje, da se držite rezervisano prema tome. Ono što je do sada bila praksa sindikata je logika glasovi za podršku. Podržavate one koji pokažu da su bili spremni i imaju dovoljno dokaza da će ostvarivati vaše zahteve. Predsednički izbori koliko god im se davao značaj i koliko god kandidati otvarali te teme nisu baš ta prilika jer su predsednička ovlašćenja ograničena. Ne mogu ja da slušam obećanja nekoga o nečemu o čemu on nikada neće odlučivati. Ali aktivna uloga je jako važna. Mislim da ćemo na politiku odlučivati na više načina nego do sada.
* Kako?
– I kroz pritisak preko medija, zajedničke akcije sa civilnim društvom, lobiranje za odgovarajuća zakonska rešenja, korišćenje u većoj meri institucije socijalnog dijaloga. Na Kongresu Nezavisnosti je bilo i raspoloženja da razmislimo o nekom direktnijem političkom nastupu. To bi podrazumevalo, kad proverimo koliko imamo ugledne ljude ili sebi bliske, da idemo sa sindikalnim listama na izbore. To bi oprobali na lokalnim izborima. Jer tada nam niko ne može reći da hoćemo da se ubacimo u veliko polje politike, delimo vlast što nailazi na veliki otpor stranaka. Predstavljanje direktnih interesa građana je nešto što je važno. Pokazalo se da su u velikoj meri bili u pravu sindikalni lideri koji su govorili da je mnogo uticajnija strančica koja uđe sa jednim ili dvoje poslanika u parlament i da ima više interesa nego veliki socijalne organizacije kao što su sindikati. Mi ćemo iskoristiti svo umeće da ostvarimo što veći prostor za uticaj građana.
* To znači da se mogu očekivati sindikalne liste na sledećim lokalnim izborima?
– To je nešto o čemu se po prvi put u Nezavisnosti razmišlja vrlo ozbiljno i to je neka vrsta direktnog upliva. Želimo da politika ne odlučuje o našim sudbinama i nije toliko predominantna, preko postavljanja ljudi i partijskog zapošljavanja. Na taj način, autonomni sindikat o tome ne bi morao da razmišlja. Ne bi morali da razmišljamo ni o tome da li imamo pouzdane političke partnere. Raspoloženje da se i na taj način ostvari što veći uticaj zaposlenih građana je sve prisutnije.
* Ako se to bude pokazalo uspešnim na lokalu, možemo li očekivati sindikat Nezavisnost i na parlamentarnim izborima?
– Mislim da o tome još ne razmišljamo. Mislimo da je daleko važnije ovo ostalo. Ne znam koliko bi građani to prepoznali kao dobro, jer se pojavljuje još jedan politički akter. Prethodna takva iskustva nisu bila naročito uspešna. Prvi je cilj pristojan radni život u pristojnom i uređenom demokratskom društvu. Demokratizovanje i ograničavanje sfere politike i obezbeđivanje dovoljnog uticaja da se izazovi i cena promena ravnomernije podele. Kad to budemo ostvarili i imali daleko značajniji ugled onda možemo da razmišljamo o svemu tome. Kao i o tome da vas politika i politički akteri više uvažavaju. Kad neko shvati da vi jeste stvar kredibiliteta i opredeljenja ljudi, onda će se i prema vašim zahtevima odnositi odgovornije. Sad, nažalost, imamo situaciju da među zaposlenima u javnom sektoru imate više zaposlenih koji su došli kroz partijsku podršku i promociju. Oni su na mnogim mestima već brojniji od onih koji su tu zahvaljujući svojim sposobnostima i radu. Imate mnogo politički kreiranih poslova i mesta. To je na našoj agendi daleko pre od nekog direktnog političkog takmičenja.
* Ne bi se određivali prema predsedničkom kandidatu jer nema ovlašnjenja u zahtevima sindikata. Kakav odnos prema sindikatu ima premijer i njegova stranka koji su na vlasti?
– To će zavisiti od toga koliko se predstavimo kao sposoban i kvalitetan akter. Pozicija sindikata je dosta delikatna. Šta god bila vaša opredeljenja vi morate uvažavati onoga koji trenutno vrši vlast i sa kojim pregovarate. Mi ne biramo vlade, one su postavljene. Nama je važno da sa njima uđemo u konfliktni dijalog, ali dijalog i da onda merimo njihove poteze. Naše iskustvo i iskustvo svih građana jeste da vam stranke jako puno obećavaju u izbornoj kampanji, neguju tu levu ili sindikalnu frazeologiju. A onda kad dođu na vlast rade nešto drugo. Meni je omiljeni citat bugarskog sociloga Ivana Krasteva koji je rekao da u svim zemljama na Balkanu stranke i predizborne koalicije uđu u strasnu ljubavnu vezu sa biračima, a kad dođu na vlast u brak sa međunarodnim institucijama. Prosto tu vrstu poverenja, kao i veliki broj građana, nemamo u političke aktere. Kad je neko u opoziciji po prirodi stvari podržava zahteve sindikata. Stvar je u tome da vi zadržite tu poruku i podršku, a da ozbiljno i kredibilno razgovarate sa onima koji su na vlasti i da vas oni uvažavaju. A uvažavaće vas samo ako imate poverenje građana i snagu i prisustvo u javnosti.
* DS se nekad dičila saradnjom sa sindikatima. Kakva je sada situacija?
– Svima na političkom polju je važno da imaju relativno razvijenu i prihvatljivu socijalnu agendu. Otvoreni smo za otvoreni za dijalog i konstruktivnu razmenu mišljenja sa onima koji se zalažu za pravnu, demokratsku, socijalno odgovornu i evropsku državu i društvo. Ali samo u onoj meri u kojoj to vodi promociji naših zahteva i u kojoj oni pokazuju doslednost u političkom delovanju. Ja sam bio u Nezavisnosti jedan od onih koji je bio zadužen za pisanje sporazuma o saradnji sa DS. Znate šta je bio problem. Potpiše se saradnja ali u onim delovima koji podrazumevaju međusobnu koordinaciju i usaglašavanje i kada se pojave problemi na terenu, tu je stvar padala. Kad imamo primedbi i kažemo vaš kadar u nekom mestu otpušta zaposlene, šikanira zaposlene i sindikalne aktiviste, a oni nemaju reakciju, onda vidite domete tog sporazuma. To je nama neka vrsta nauka. Pokazalo se da mi prave levice i socijaldemokratije u poslednjih deset godina nismo imali bez obzira koliko je ona bila na vlasti. Ona je prosto bila takozvana neoliberalna levica i levo krilo ostvarivanja interesa korporativnog kapitala.On kaže da je na njihovom nedavnom Kongresu bilo raspoloženja za to da se razmisli o nekom direktnijem političkom nastupu. Stojiljković kaže da će raditi na tome da sindikat povrati poverenje radnika i javnosti a time i vlasti sa kojom će, kako kaže ući u konfliktni dijalog o ostvarivanju prava radnika, kao i da će vlast imati proteste na ulicama ako se ispunjava svoja obećanja.
* Rekli ste da je jedan od vaših prioriteta u radu da svakom radniku obezbedite pristojan rad i život, odnosno da njegov rad bude plaćen, ugovoren i bezbedan. Zašto do sada vaš i drugi sindikati to nisu omogućili?
– To je bio cilj i pravila pristojnog rada koji ima svoj poseban dan 7. oktobar i to je nešto što je minimum prava zasnovano na evropskoj socijalnoj povelji. Sad je samo stvar da se rešenje, koje nije samo za domaću upotrebu nego deo evropskog socijalnog modela, oživotvori. Ono što je prvo je da se prekarni radnici osiguraju kroz takozvanu fleksigurnost i da bude garantovano sigurnim pravima i da ta prava imaju ljudi koji rade i pola radnog vremena i na ugovoreno vreme, a ne da se standardi spuštaju i da svi zaposleni budu u fleksibilizovanom prekarnom odnosu. Treba obezbediti bezbednost i zaštitu na radu, kvalitet životne sredine i prava radnika. Ako sindikat to ne može da obezbedi i ne može da učestvuje u kolektivnom pregovaranju i da tako obezbeđuje prava zaposlenih, onda se postavlja pitanje čemu služe sindikati.
* Jeste li sebi postavili rok za ispunjavanje tog cilja?
– To je relativno trajni cilj. Kada smo izabrani tražili smo poverenje Kongresa, koje nije na oročeno, i obećali smo da ćemo već krajem juna organima podneti izveštaj o tome šta smo uradili. Ovo je poslednji trenutak da sindikati preuzmu tu svoju ulogu i da podizanjem svojih kapaciteta, društvenog ugleda i moći budu ravnopravni učesnici u socijalnom dijalogu a ne večito u poziciji mlađeg poslušnog partnera vlasti. Obećao sam na Kongresu da ćemo učiniti sve da se ne osipa članstvo, da se povećava njegov uticaj a da se istovremeno poveća ugled i poverenje u sindikate kako bi dostigli evropski nivo poverenja koje je dvostruko veće u Evropi nego kod nas.
* Deo javnosti i radnika su ubeđeni da sindikalne vođe svoje pozicije koriste za ličnu promociju na uštrb borbe za radnička prava.
– Najzgodnije je kada hoćete da rušite sindikate da otvorite priču o sindikalnim vođama, njihovim prihodima i otuđenosti sindikalne birokratije, a da to ne stoji. Kada se učlanite u sindikat ne možete da očekujete, kao kad se učlanite u partiju, pogotovu vladajuću, da ćete doći do posla i socijalne promocije. U sindikatu su vam članstvo i poverenici zaposleni i oni nemaju nikakav razlog da podilaze sindikalnoj hijerarhiji. Ali naravno da je pozicija na kojoj dokazujete svoj kredibilitet i integritet jako važna. Novo rukovodstvo Nezavisnosti nije ono kojem se može zameriti višak ambicija.
* Rekli ste da ćete raditi na uvećanju članstva. Kada ćete ponovo da brojite članstvo za reprezentativnost i treba li spustiti prag za nju?
– Mi smo spremni na to, ali hoćemo ozbiljne pretpostavke za tako nešto. Vrlo je važno da kada se radi i o sindikatima i o poslodavcima da se utvrdi realan broj onih koje možemo organizovati. Još uvek kruži nekakva imaginarna cifra od 1.700.000 ili 1.800.000 zaposlenih koja je nerealna. Naše su procene da realan broj onih koji mogu biti sindikalno organizovani ne prelazi 1.300.000 i to treba da bude cifra o kojoj se može govoriti pri brojanju. Pri čemu fascinacija brojem nije najvažnija. Najvažniji je kredibilitet i dobra organizovanost strukture i kapacitet da se nosite sa poslovima pregovaranja, donošenja novog radnog zakonodavstva, tripartitnog socijalnog dijaloga i učestvovanje u kreiranju javnih politika iz oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva.
* Postoji li u Srbiji pravi socijalni dijalog ili premijer drži sve konce a sindikati su tu, kao rekoste, poslušni partner vlasti?
– Tako je od kako smo krenuli priču o socijalnom dijalogu 2001. pravilo. U socijalnom dijalogu se odlučuje konsenzusom i dogovorom. Koliko će biti dogovora zavisi od snage i kapaciteta svakog od aktera. Dijalog treba dovesti do kulture dijaloga i međusobnog uvažavanja, a nama kultura dijaloga i tolerancije nije baš jača strana. Te pretpostavke moramo ubrzano ostvariti. To znači da veliku cenu socijalnih promena, koja me podseća na rez u obolelo tkivo, treba napraviti na bazi dogovora u kome će cenu promena platiti društveni slojevi i grupe u zavisnosti od svog potencijala. Mi smo do sada nažalost imali situaciju u kojoj su cenu rezova plaćali i plaćaju najsiromašniji i zaposleni. To se videlo i kroz to što ste vi milion i po ljudi, kad ubrojite penzionere i zaposlene u javnom sektoru koji primaju više od 25.000 dinara uskratili za deset odsto, a da je finansijski ekvivalent bio negde oko 330 miliona evra. Milion i po ljudi ste uskratili za deset odsto da biste dobili tu sumu a istovremeno broj onoga što se gubi kroz koruptivne kanale u javnim nabavkama je negde sedam-osam puta veća. Mi nećemo više kao sindikati dozvoljavati da cenu promena plaćaju samo zaposleni i siromašni građani.
* Ima li upravo odgovornosti vašeg i drugih sindikata za takvu situaciju u socijalnom dijalogu. Čini se da su nekad protesti bili brzo završavani ili ih nije ni bilo zbog čestih kompromisa sa vladom?
– Sindikati sigurno nisu pokazali dovoljan stepen mobilnosti i koordinacije, ali sindikati i njihove strukture nisu jedini krivci. Kriza i strah od gubljena posla, a podsećam da je Srbija peta zemlja po tom razvijenom strahu, kao i to što je smo prvaci u odnosu na zemlje EU i regiona po siromaštvu i stepenu društvene nejednakosti, je malo disciplinovala i dovela do gubitka solidarnosti. Nema solidarnosti i dovoljno poverenja među zaposlenima. To vidite i među vama medijskim radnicima. To znači spremnost da učestvuje u protestima i podrže zahtevi. A to nije bogzna kako razvijeno. Solidarnost i ona će biti vraćena time što ćemo mi svojom odlučnošću vratiti poverenje. Poverenje u sindikate znači da vam ljudi veruju da govorite istinu, ispunjavate obećanja, imate kapacitet i snagu. Poverenje i moć su instrumenti i alatke da dovedete do ove promene.
* Zašto to do sada nije učinjeno?
– Kada se radi o sindikatu Nezavisnost, mi smo nespornu ulogu odlučnih boraca za promene i izlaska iz izolovanog i autističnog režima uspeli da napravimo. A onda smo, malo i pod pritiskom naših međunarodnih organizacija, imali potrebu da nekoliko godina razumemo i podržimo u kriznim situacijama nove demokratske vlasti. One su nažalost završile u međusobnim sporovima i u prihvatanju neoliberalne ideologije i privatizacije koja nije dovela ni do racionalnosti i povećanja proizvodnje a umanjila je broj zaposlenih i završila u odsustvu razvoja. Trebalo nam je vremena da se organizujemo i prihvatimo novu ulogu sindikata. Sindikati ovde gotovo nikada nisu imali autonomiju, sopstvenu organizaciju i moć. Uvek su bili u situaciji poslušnog partnera vlasti. Nova pravila igre, sindikalni pluralizam i privatizaciju nismo dovoljno brzo shvatili kao okvir u kojem treba da delujemo.
* Da li je odnos ove vlade prema radnicima zaslužuje masovne proteste radnika i sindikata?
– U situacijama u kojima donosite zakone po hitnoj proceduri, ne konsultujete tripartitne organe, uvodite promene radnog zakonodavstva koje su pre svega usmerena na smanjenje cene rada i uštedi na zaposlenima, jesu zasluživale proteste i tih protesta je nešto i bilo. Međutim, kada ste slabiji partner, onda morate da pokažete veliko umeće organizacije i primene različitih strategija. Mi možemo da idemo na proteste i njihovu energiju ali pošto pokušamo da institucijama dijaloga nešto ostvarimo. Ne možemo samo pregovarati, istovremeno moramo biti spremni i na protest. S druge strane, nama treba podrška javnosti za to što tražimo. U Srbiji je napravljena neka vrsta nepisanog pravila da ako imate više od prosečne zarade vi gotovo da nemate pravo na protest. Uvek se upućujete na druge, odmah se to fragmentira i postavlja razlika između javnog i privatnog sektora, realne ekonomije i ovoga što su socijala i obrazovanje, pa je manevarski prostor za vlast uz ogromnu nezaposlenost i siromaštvo bio otvoren. Mi kao sindikat imamo ambiciju da ne delujemo u tipičnoj situaciji nego u atipičnoj i budemo kišobran za okupljanje i zaštitu interesa i zaposlenih i nezaposlenih, i penzionera i samozaposlenih i da predstavljamo taj ključni deo civilnog društva koji treba da ostvariti interese građana. To znači da se mi nećemo baviti samo onim što je agenda sindikata.
* Hoće li ubuduće biti više protesta?
– To zavisi od toga koliko odgovornosti i empatije bude pokazivala vlast i koliko bude razumela da je margina oslanjanja na trpeljivost građana i njihove žrtve već pređena. I sada, sem priče o štednji i racionalnosti, mora da se ide u pravcu da se nešto radi i razvija kroz veće javne investicije ali i veće zarade jer one onda mogu pokrenuti razvoj.
* Kako ocenjujete rad ministra za rad?
– On pokazuje razumevanje za potrebu da se pozicija i vlasti i socijalnih partnera ojača otvorenim dijalogom. Ono što mi mislimo da u ovim kriznim vremenima predložimo, a to smo i ranije predlagali ali nije realizovano, je formiranje društvenog sporazuma ili socijalnog pakta o razvoju. To praktično znači da ako imamo odgovarajuće ciljeve i želimo da ih ostvarimo, onda vlada treba da garantuje stope rasta, kretanje zarade i javne potrošnje. A da onda u okviru toga možemo da se dogovorimo šta je i moguće ostvarivo i da to bude jasan prostor u kojem svako ima deo odgovornosti. U onoj meri u kojoj se vlast ne bude toga držala imaće proteste.
* Planirate li neki skoriji sastanak sa premijerom ili ministrom?
– Neki kontakti su bili oko toga da se ponovo intenzivira i brojnošću sednica i kvalitetom rada Socijalno-ekonomski savet. Obećano je da će to ići ritmom jednom u mesec dana. Imam obećanja da će i budžet biti razmatran na Socijalno-ekonomskom savetu kao i svi ključni zakoni. Tu imamo puno jedinstvo sa drugim reprezentativnim sindikatima, odnosno Samostalnim sindikatom. Više se ne može računati na fragmentaciju i sukob sindikata makar kad su ove dve centrale u pitanju.
* Kakav će vaš odnos biti sa Samostalnim sindikatom?
– Unapredićemo već postojeću saradnju. Zajedno ćemo organizovati konferencije, nastupati i koordinisati se pred pregovore i sednice SES-a. Razmišljamo, i vidim da je raspoloženje i među njima takvo, da imamo zajedničke programske odbore. Mi nismo na liniji 481, ne dobijamo novac ni za istraživačke aktivnosti. Mi možemo da podignemo kapacitete ako imamo mnogo prijatelja.
* Kako ćete se odnositi prema drugim sindikalnim centralama koje traže proveru reprezentativnosti i svoje učešće u SES-u?
– Zahtev za proveru reprezentativnosti je legitiman zahtev. Naravno, uz sve ove ostale kriterijume. Ne treba očekivati povratak u vreme socijalizma i neki jedinstven sindikat. Sindikalna kompeticija i pluralizam je potrebna pod uslovom da svi pokažu da se zaista bave sindikalnim radom i da su autonomni. Neophodno je sindikalno jedinstvo i ono se može ostvariti pošto niko od sindikata nije zadovoljan postojećom situacijom. A onda treba uz tu elementarnu solidarnost očuvati pravo da svako procenjuje da li treba ići u štrajk upozorenja, ući u ovu ili onu vrstu štrajka ili treba veći akcenat staviti na lobiranje u javnosti ili pregovaranje. Ali je važno da se nijedan sindikat ne postavlja suprotno drugima. To podrazumeva da reprezentativne centrale, tamo gde pregovaraju, prethodno informišu druge sindikate i obrnuto. Ne razumem tu fiksaciju samo na SES. Ako postoji samo socijalni dijalog samo na nivou republike, on je kao glava bez udova. Vrlo je važan i granski dijalog i mnogi već imaju mogućnost da u njemu učestvuju.
* Hoće li vaš sindikat podržati nekog predsedničkog kandidata i od čega to zavisi?
– O tome nismo razmišljali niti imamo listu i definisane kandidate za izbore. Mislim da je globalna politika, kad se radi o političkoj sceni u kojoj veliki broj građani ima veliko nepoverenje, da se držite rezervisano prema tome. Ono što je do sada bila praksa sindikata je logika glasovi za podršku. Podržavate one koji pokažu da su bili spremni i imaju dovoljno dokaza da će ostvarivati vaše zahteve. Predsednički izbori koliko god im se davao značaj i koliko god kandidati otvarali te teme nisu baš ta prilika jer su predsednička ovlašćenja ograničena. Ne mogu ja da slušam obećanja nekoga o nečemu o čemu on nikada neće odlučivati. Ali aktivna uloga je jako važna. Mislim da ćemo na politiku odlučivati na više načina nego do sada.
* Kako?
– I kroz pritisak preko medija, zajedničke akcije sa civilnim društvom, lobiranje za odgovarajuća zakonska rešenja, korišćenje u većoj meri institucije socijalnog dijaloga. Na Kongresu Nezavisnosti je bilo i raspoloženja da razmislimo o nekom direktnijem političkom nastupu. To bi podrazumevalo, kad proverimo koliko imamo ugledne ljude ili sebi bliske, da idemo sa sindikalnim listama na izbore. To bi oprobali na lokalnim izborima. Jer tada nam niko ne može reći da hoćemo da se ubacimo u veliko polje politike, delimo vlast što nailazi na veliki otpor stranaka. Predstavljanje direktnih interesa građana je nešto što je važno. Pokazalo se da su u velikoj meri bili u pravu sindikalni lideri koji su govorili da je mnogo uticajnija strančica koja uđe sa jednim ili dvoje poslanika u parlament i da ima više interesa nego veliki socijalne organizacije kao što su sindikati. Mi ćemo iskoristiti svo umeće da ostvarimo što veći prostor za uticaj građana.
* To znači da se mogu očekivati sindikalne liste na sledećim lokalnim izborima?
– To je nešto o čemu se po prvi put u Nezavisnosti razmišlja vrlo ozbiljno i to je neka vrsta direktnog upliva. Želimo da politika ne odlučuje o našim sudbinama i nije toliko predominantna, preko postavljanja ljudi i partijskog zapošljavanja. Na taj način, autonomni sindikat o tome ne bi morao da razmišlja. Ne bi morali da razmišljamo ni o tome da li imamo pouzdane političke partnere. Raspoloženje da se i na taj način ostvari što veći uticaj zaposlenih građana je sve prisutnije.
* Ako se to bude pokazalo uspešnim na lokalu, možemo li očekivati sindikat Nezavisnost i na parlamentarnim izborima?
– Mislim da o tome još ne razmišljamo. Mislimo da je daleko važnije ovo ostalo. Ne znam koliko bi građani to prepoznali kao dobro, jer se pojavljuje još jedan politički akter. Prethodna takva iskustva nisu bila naročito uspešna. Prvi je cilj pristojan radni život u pristojnom i uređenom demokratskom društvu. Demokratizovanje i ograničavanje sfere politike i obezbeđivanje dovoljnog uticaja da se izazovi i cena promena ravnomernije podele. Kad to budemo ostvarili i imali daleko značajniji ugled onda možemo da razmišljamo o svemu tome. Kao i o tome da vas politika i politički akteri više uvažavaju. Kad neko shvati da vi jeste stvar kredibiliteta i opredeljenja ljudi, onda će se i prema vašim zahtevima odnositi odgovornije. Sad, nažalost, imamo situaciju da među zaposlenima u javnom sektoru imate više zaposlenih koji su došli kroz partijsku podršku i promociju. Oni su na mnogim mestima već brojniji od onih koji su tu zahvaljujući svojim sposobnostima i radu. Imate mnogo politički kreiranih poslova i mesta. To je na našoj agendi daleko pre od nekog direktnog političkog takmičenja.
* Ne bi se određivali prema predsedničkom kandidatu jer nema ovlašnjenja u zahtevima sindikata. Kakav odnos prema sindikatu ima premijer i njegova stranka koji su na vlasti?
– To će zavisiti od toga koliko se predstavimo kao sposoban i kvalitetan akter. Pozicija sindikata je dosta delikatna. Šta god bila vaša opredeljenja vi morate uvažavati onoga koji trenutno vrši vlast i sa kojim pregovarate. Mi ne biramo vlade, one su postavljene. Nama je važno da sa njima uđemo u konfliktni dijalog, ali dijalog i da onda merimo njihove poteze. Naše iskustvo i iskustvo svih građana jeste da vam stranke jako puno obećavaju u izbornoj kampanji, neguju tu levu ili sindikalnu frazeologiju. A onda kad dođu na vlast rade nešto drugo. Meni je omiljeni citat bugarskog sociloga Ivana Krasteva koji je rekao da u svim zemljama na Balkanu stranke i predizborne koalicije uđu u strasnu ljubavnu vezu sa biračima, a kad dođu na vlast u brak sa međunarodnim institucijama. Prosto tu vrstu poverenja, kao i veliki broj građana, nemamo u političke aktere. Kad je neko u opoziciji po prirodi stvari podržava zahteve sindikata. Stvar je u tome da vi zadržite tu poruku i podršku, a da ozbiljno i kredibilno razgovarate sa onima koji su na vlasti i da vas oni uvažavaju. A uvažavaće vas samo ako imate poverenje građana i snagu i prisustvo u javnosti.
* DS se nekad dičila saradnjom sa sindikatima. Kakva je sada situacija?
– Svima na političkom polju je važno da imaju relativno razvijenu i prihvatljivu socijalnu agendu. Otvoreni smo za otvoreni za dijalog i konstruktivnu razmenu mišljenja sa onima koji se zalažu za pravnu, demokratsku, socijalno odgovornu i evropsku državu i društvo. Ali samo u onoj meri u kojoj to vodi promociji naših zahteva i u kojoj oni pokazuju doslednost u političkom delovanju. Ja sam bio u Nezavisnosti jedan od onih koji je bio zadužen za pisanje sporazuma o saradnji sa DS. Znate šta je bio problem. Potpiše se saradnja ali u onim delovima koji podrazumevaju međusobnu koordinaciju i usaglašavanje i kada se pojave problemi na terenu, tu je stvar padala. Kad imamo primedbi i kažemo vaš kadar u nekom mestu otpušta zaposlene, šikanira zaposlene i sindikalne aktiviste, a oni nemaju reakciju, onda vidite domete tog sporazuma. To je nama neka vrsta nauka. Pokazalo se da mi prave levice i socijaldemokratije u poslednjih deset godina nismo imali bez obzira koliko je ona bila na vlasti. Ona je prosto bila takozvana neoliberalna levica i levo krilo ostvarivanja interesa korporativnog kapitala.
Izvor: Danas.rs