Zbog mnogobrojnih prevara prilikom kupovine polovnog automobila u Srbiji, mnogi naši vozači sreću pronalaze u Nemačkoj
Kupovina polovnog automobila u Nemačkoj zahteva obimne pripreme i znatne prateće troškove koji mogu da premaše sumu od hiljadu evra. Uz to i činjenicu da su vozila u Srbiji jeftinija, postavlja se logično pitanje zašto bi neko uopšte putovao u Minhen, Frankfurt ili neki drugi nemački grad da kupi automobil.
Mnogi naši sugrađani ipak se odlučuju na taj korak.
Prvi i osnovni razlog za to je činjenica da u Nemačkoj uglavnom nema mahinacija sa vozilima. Za razliku od Italije ili Austrije, tamo je gotovo nezamislivo da prethodni vlasnik vrati kilometražu ili zamaskira tragove havarije. Osim toga, Nemci automobile održavaju u predviđenim servisnim intervalima i svako vozilo poseduje urednu dokumentaciju sa spiskom radova, uz obavezan pečat majstora. U Nemačkoj takođe nema loših delova, putevi i gorivo su mnogo bolji nego kod nas, a sve to, vozači će se složiti, utiče na dugovečnost automobila.
“Preduslov za uvoz vozila u Srbiju je standard „euro 3”. To znači da je vozilo prvi put registrovano u zemljama EU posle 1. januara 2001. godine”
– Mesecima sam pratio i upoređivao cene automobila u Srbiji i Nemačkoj. Kod nas su vozila jeftinija od 10 do 20 odsto, ali gotovo sva koja sam pogledao imala su nedostatke. Ili su havarisana i farbana, trapovi dotrajali, a motori zapušteni. Servisni podaci uglavnom ne postoje, tako da je verovatno da ćete kupiti loše vozilo pri čemu na primer servis turbine ili zamena seta kvačila sa plivajućim zamajcem košta više stotina evra – objašnjava Dejan Ilić iz Beograda koji je prošle nedelje u gradu Sulu, u Tiringiji, kupio automobil star četiri godine.
Prvo na internet, pa na put
Kupovina vozila u Nemačkoj počinje pretragom na internetu. Posle sužavanja izbora na automobil koji najviše odgovara zahtevima kupca, sledi uspostavljanje kontakta sa prodavcem – mejlom ili telefonom, moguća je rezervacija vozila, pri čemu pojedini prodavci traže uplatu kaucije od nekoliko stotina evra, kao dokaz da je kupac ozbiljan. U slučaju da se on pojavi, ali ipak odustane od pazara, kaucija se vraća.
Put u Nemačku košta od 80 evra autobusom, pa do prosečno 350 evra avionom. To su troškovi tek do nekog većeg grada gde su cene vozila po pravilu 10 do 20 odsto više nego u unutrašnjosti. I troškovi puta u lokalu nisu jeftini – vožnja taksijem od 18 kilometara iznosi 40 evra, dok za duži put i iznajmljivanje manjeg automobila treba dati i do 130 evra, plus gorivo. Dvokrevetna soba u skromnijem hotelu košta 50 evra, uz doplatu od osam evra po osobi za doručak.
Po dolasku na plac polovnih automobila (većina Nemaca prodaju starih vozila prepušta specijalizovanim prodavcima), uz vizuelni pregled i proveru dokumentacije moguća je i probna vožnja. Uglavnom je dozvoljena probna vožnja, uz obavezno ostavljanje pasoša kao zalog da će automobil biti vraćen ili pokrivena eventualna šteta.
Cenkanje dozvoljeno
Prodavac se neće naljutiti ako kupac zatraži popust – to je sastavni deo biznisa. Ozbiljan trgovac se maksimalno ograđuje i naglašava da kupac uzima ono što vidi i proba. Ne zato što pokušava da nešto sakrije, već zato što kod polovnih vozila nema garancije.
– Prodavac je cenu spustio za 200 evra. Ali, termini u carini koja overava izvozna dokumenta su za taj dan već bili popunjeni, tako da sam morao da prespavam jednu noć. Troškove hotela, taksija i hrane pokrio je popust – objašnjava Ilić.
Prodavac priprema ugovor i prateća dokumenta i to se po pravilu ne naplaćuje. Kupac plaća pun iznos vrednosti vozila u Nemačkoj, u koji je uključen i porez od 19 odsto. Pošto vozilo napusti Evropsku uniju, uz crveni carinski pečat koji se dobija na poslednjem graničnom prelazu u EU, kupac može prodavcu elektronskom poštom da dostavi skenirani dokument. Zatim na bankovni račun novog vlasnika automobila „leže” vrednost u visini poreza.
Kupac plaća privremene, „col” registarske oznake, sa rokom važnosti od 15 ili 30 dana – za dvonedeljne tablice treba izdvojiti nešto više od 200 evra.
U cenu vozila ulaze i troškovi povratka. U zavisnosti od udaljenosti i puta od najmanje hiljadu kilometara, to košta od 150 evra pa naviše, samo za gorivo. Putarina u Nemačkoj se ne naplaćuje, dok vinjeta u Austriji košta 8,5, Mađarskoj 14, a u Sloveniji 15 evra. Ako put vodi preko Austrije (Linca i Graca), tu treba uračunati i nešto manje od 15 evra za prolazak kroz tunele. Putarina od Zagreba do Beograda košta 16,5 evra.
Uz sve to treba nešto i pojesti – hamburger sa pomfritom i čaša gaziranog soka na odmorištu na auto-putu u Nemačkoj košta 9 evra. Litarska flaša vode na benzinskoj pumpi u Austriji staje od 0,70 do 1,3, a sok od pola litra je 0,6 evra.
“Za vozila koja poseduju obrazac EUR 1 (minimum 60 procenata delova proizvedenih u EU) carinska osnovica je nula posto”
Po dolasku na poslednji granični prelaz u sastavu EU, vlasnik automobila na carini traži već pomenuti crveni pečat za izvoznu deklaraciju. Na ulasku u Srbiju, vozilo se upućuje na posebni prelaz gde vlasnik mora da angažuje špeditera koji, za oko 2.500 dinara, priprema dokumenta za našu carinu. Uz „generalije” o automobilu, tu se upisuje i kilometraža (carinik obavezno lično proverava) na osnovu koje se, između ostalog, određuje vrednost vozila. Potom, vozilu je omogućen ulazak u našu zemlju gde će vlasnik pokrenuti postupak carinjenja i, dalje, registracije.
Grad podigao cene
Veletrgovci u Nemačkoj najavljuju rast cena vozila od najmanje deset odsto. Razlog za to su velike štete koje su prošle godine pretrpeli usled grada koji je samo u Bavarskoj, koja je najugroženija, oštetio više desetina hiljada vozila.
Većina automobila izlupanih gradom završi na prostoru bivše Jugoslavije, Bugarske, Rumunije, Poljske i Ukrajine gde lokalni preprodavci ispeglaju i zafarbaju oštećenja.
Izvor: Politika.rs
