Za državu koja je civilizaciji podarila neke od najvećih naučnika, od Tesle do Pupina, neophodno je da se konačno uvaži i naučno istraživački rad Muamera Zukorlića, kako bismo konačno dokazali Ajnštajnovu tezu da su „svemir i ljudska glupost beskonačne – ali za svemir još nismo sigurni.”
Na čelu skupštinskog Odbora za nauku i obrazovanje je nuklearni fizičar koji je dobio stipendiju Masačusets tehnološkog instituta (MIT), gde je magistrirao, i koji je svoj doktorat odbranio na Univerzitetu Kalifornije na Berkliju.
Parlamentarna većina je prepoznala da je za državu izuzetno važno da na takvoj poziciji bude neko ko je kvalifikovan i svetski priznat, te je odabrala pravog čoveka, inače i profesora na Fakultetu električnog inžinjeringa, bivšeg predsednika jednog tehnološkog univerziteta u prestonici, najbolje ocenjenog u zemlji za studije fizike i inžinjeringa.
Ne govorim o Muameru Zukorliću, koji je ovih dana postavljen na čelu istog skupštinskog odbora u Srbiji, već o prof. dr. Ali Abaspur Tehrani-Fardu, koji vodi jedan od ključnih skupštinskih odbora u Islamskoj Republici Iran.
Dok je Tehrani-Fardu završavao svoj doktorat iz energije, tehnologije nuklearnih elektrana i nuklearne energije na Berkliju, Muamer Zukorlić je pohađao Gazi Husrev-begovu Medresu (islamsku školu) u Sarajevu, gde se pripremao za budući naučni rad. On je tamo stekao mnoga znanja iz oblasti nauke kroz, prema sajtu Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, pripremanje za „džematske imame, muallime, hatibe i vaize.“
Malo ljudi zna koliko je Zukorlić ulagao u razvoj nauke i tehnologije, pre svega automobilske. Na obeležavanje 15 godina od zločina u Srebrenici, Zukorlić je došao u koloni od četiri velika BMW X5 džipa, koji su oličenje moderne naučne tehnologije. Preko šoferšajbni je krupnim slovima bilo ispisano „muftija.“
Nisam stručnjak za nuklearnu fiziku, pretpostavljam da su to stručni naučni termini. Svoju ljubav prema nauci je Zukorlić nastavio da neguje i razvija odlaskom u Konstantin u Alžiru, gde je završio Islamski fakultet, odsek šerijatsko pravo, a nakon toga i postdiplomske studije u Libanu. Novostečena znanja iz nauke je počeo da primenjuje kao profesor Medrese u Novom Pazaru, ali i kao muftija Islamske zajednice Sandžaka i predsednik i glavni muftija Mešihata Islamske zajednice u Srbiji. Na sajtu Mešihata navedeno je da se Muamer Zukorlić odlikuje „opštom pismenošću,“ što je svakako plus kada se dolazi na neku važnu državnu funkciju u Srbiji.
Poput mnogih naučnika, uvek je uz sebe imao više telohranitelja. Ulagao je i u razvoj obrazovanja – 2002. godine je osnovao Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, gde je bio prvi rektor i prvi dekan Fakulteta za nauč… ovaj, islamske studije.
I dok je 2012. Tehrani-Fardu predstavljao svoju publikaciju „Planiranje i rad distribuirane proizvodnje u distributivnim mrežama“ u Međunarodnom žurnalu novih tehnologija i naprednog inžinjeringa, Zukorlić je odlučio da svoju požrtvovanu borbu za nauku i obrazovanje prenese u političku arenu, time što se kandidovao na predsedničkim izborima. Shvativši da Srbija, ipak, nije poput Irana, gde verski poglavari upravljaju zemljom, odlučio je da promeni strategiju.
U godini kada je Tehrani-Fardu promovisao svoju najnoviju publikaciju „Optimiziranje arhitekture mreža distribucije energije“, Zukorlić je podneo ostavku na mesto sandžačkog muftije i sam sebe proglasio za nosioca liste Bošnjačke demokratske zajednice Sandžaka. U želji da pomiri razlike između vere i nauke, svoju listu je nazvao „Za pomirenje,“ a kao motiv za ulazak u politiku nije naveo želju da svojim velikim sposobnostima, od opšte pismenosti pa nadalje, unapredi državu, već činjenicu da se „tamo donose odluke.“
Nakon prevremenih parlamentarnih izbora u Srbiji 2016. godine na čelu skupštinskog Odbora za obrazovanje i nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo je Muamer Zukorlić. Parlamentarna većina u Srbiji je prepoznala da je za državu izuzetno važno da na takvoj poziciji bude neko ko je kvalifikovan i svetski priznat, te je odabrala pravog čoveka, bez obzira što je, prema rečima jedne poslanice, u sukobu interesa kao vlasnik privatnog Univerziteta u Novom Pazaru.
Drugih opcija za tu funkciju jednostavno nije bilo, jer nijedan srpski naučnik u zemlji i svetu, poput, recimo, tzv. “ikone američke nauke” prof. dr Dragoslava Šiljka, nije dorastao Muameru Zukorliću.
Za državu koja je svetskoj civilizaciji podarila neke od najvećih naučnika, od Nikole Tesle do Mihajla Pupina, neophodno je da se konačno uvaži i naučno stvaralaštvo i istraživački rad Muamera Zukorlića, kao i njegov ogroman doprinos obrazovanju i razvoju tehnologije i informatike, kako bismo konačno dokazali Ajnštajnovu naučnu tezu da su „svemir i ljudska glupost beskonačne – ali za svemir još nismo sigurni.”