Lutajući podzemljem parlamentarizma Srbije, ali doslovno, čovek shvati jednu stvar: onaj ko ovde uđe taj ne izlazi, pa verovatno zbog toga i provedu pola života kao poslanici.
Lutajući podzemljem parlamentarizma Srbije, ali doslovno, čovek shvati jednu stvar: onaj ko ovde uđe taj ne izlazi, pa verovatno zbog toga i provedu pola života kao poslanici.
Crven tepih ko krv proleteska, ili barem škembići u saftu u skupštinskom restoranu, forsiram stepenište ko Tito Kupreško polje, ržu ”konji vrani” za mnom, gardisti u stavu mirno, kao zaduženi na revers iz jagodinskog Muzeja voštanih figura i onoga što bi trebalo da liči na njih. A zvezda upekla…
– Momak, momak, kuda…- kako, bre, kuda, namćore, pa u skupštinu, zar ovaj ”autfit” za svečanosti i sarane ne govori sam za sebe?
U politiku na mala vrata, zadnja
– Na zadnji, službeni ulaz, molim…– dobro, u politiku se i ulazi na mala vrata, sporedni ulaz, putevima kojim se ređe ide, ali crveni tepih, gardisti, salutiraju ubeđeni da sam jedan od 250 ”božijih izaslanika” na zemlji i pomenutom restoranu, ali, avaj…
Što se mora nije teško, osim ove prokleto predimenzionirane ”kapije”, valja uprut u nju ko Zmaj od Šipova na Grmečkoj koridi…
– Novinar…– ovih formalnih i namrštenih na svakom koraku, aman! Aj što su formalni, posao im je, ali tipski namršteni, ko da ih na kakvom kursu uče samo tome: “Ajmo sad svi onu facu kad ugledate novinara”…
Miropomazan akreditacijom sledim štura upustva, praveći se da sam prohodao u Skupštini i da nema ko šta meni da objašnjava kako se stiže do famozne sale u kojoj će novi saziv, za nekih sat vremena položiti zakletvu kako su tu da bi isključivo nama bilo bolje, a ako se već sapletu o koje dobro i za njih šta će, nisu kukavice pa da uzmaknu, bre!
Svi putevi vode u restoran
Lutajući podzemljem parlamentarizma Srbije, ali doslovno, čovek shvati dve stvari: onaj ko ovde uđe taj ne izlazi, pa verovatno zbog toga i provedu pola života kao poslanici, a drugo – put do svečane sale, naravno, vodi preko mitskog restorana!
Kad sam već tu der da bacim pogled na meni, među sirotinjom rajom poznatim i kao jelovnik: Opa, 580 dinara najskuplje jelo, sa sve gudačkim kvartetom uz astal i relaks masažom, a dobra stara pljeka na kajmaku sa pripadajućim oredeverom čitavih 180 dinara!
More, samo da sam ranije znao, pa ne bih pravio onako skromnu svadbu na brodiću opskurnog imena “Krivi stojko”, već ovde, ka vladika, za 500 zvanica uz turu za sve poslaničke grupe.
– Izvinite, mogu li da Vam pomognem…– evo i garsona, ljubazni lakej više, ne znam da li zaista misli to što pita, ili pita onim tonom: “Ajde ti glavati polako odavde da ne zovem obezbeđenje”..?
– Ništa, samo da bacim pogled, slušao sam o ovom mestu ali sam mislio da postoji samo u bajmaka za laku i gladnu noć…– nastavljam dalje koridorom koji po svemu sudeći ne vodi nikud, zakleo bih se da iste poslaničke klubove prolazim po ko zna koji put, pomalo već sumnjiv i sebi, mada više nisam nikome od osoblja najbolje kafane u Srbiji zvane “Skupština”– nit me ko više pita: ko sam, šta sam i kuda ću, lako sam se uklopio u ambijentalnu celinu besciljnih šetača, valjda?!
Tetkica šerpas i Mićun hajlender
Aha, evo nekog hodničića kojim još nisam prošao, nekakav foaje sa diskretno skrajnutim poprsjima velikana onih vremena kada se ovo zdanje zvalo Savezna Skupština: Moša, Kardelj, Stari…
– Izvinite, do glavne sale, ili barem nečega gde ima ljudi…- “tetkice” su uvek u pravu i poslovično znaju sve pa tako i ovoj, jednako verziranog izraza lica, verujem da ću spiralnim stepeništem levo, kraj lifta, stići kud sam namerio – do skupštinske blagajne po mogućstvu, ili barem do sale u kojoj će najstariji poslanik, uz sasluženje najmlađeg, takozvanog poslanika-iskušenika, predsedavati Konstitutivnom sednicom.
Da, ako neko kojim slučajem ima dilemu ko je najstariji poslanik, taj bolje da prebaci na “Farmu”! Pa, ima li u Srbiji ko stariji od Dragoljuba Mićunovića, bre, a da ne pripada klanu hajlendera – Krkobabić?! Nema, dabome!
Uraaaaaa, eto me do poznatog foajea, onog veeeeelikog u kojem narodni tribuni i ostali s vremena na vreme daju po neku istorijsku izjavu za mikrofonom pred platnom sa logom Parlamenta, kako se to u skladu s evropskim tendencijama valjda kaže?!
– Molim za pažnju, kolege! Jen’- dva- tri- šes’- šes’…– e, vala, kad sam se konačno dokopao mirkofona hoću i ja nešto da kažem u kameru! Jel prigodno “Ja vragolan i moj deda”? Majku mu, otkad pomenuh Mićuna samo mi se ti stihovi vrte po glavi…
Povratak Velikog šamana
Tribuni su u trku ka sali. Dobro, ne baš trku, ali nogu pred nogu, vidno raspoloženi kao da briga nemaju, a imaju, zato i jesu tu gde jesu da bi “brinuli” naše brige, lagano hvataju pravac ka četvorogišnjoj sinakuri.
Vrata se zatvaraju za sirake tužne, fotoreporteri i kamermani imaju koji minut da snime kako horski i sa suzom u oku pevaju himnu kojoj natucaju stihove. Veliki šaman se posle 13 godina “petčalbe” vratio rodnoj grudi i rodnom parlamentu- vojvoda, dr. Vojislav Šešelj, nasmejan odavde do Haga, i dalje još.
– Srećan Vam povratak u klupu! Kakav je novi-stari utisak…– u hodu, a korak čoveka od dva metra nije lako pratiti, pitam, čuvši tek eho odgovora: “Odličan! Pun sam snage, nadam se da su i ovi fini momci iz obezbeđenja – ako budu trebali da me iznose kao nekad…- e, vala nek si rekao, hajduče batajnički!
Gle, pa tu je i muftija Muamer. U stajlingu ne zaostaje nimalo, kravata i ozbiljna faca, hipster-brada na gotovs, ne gubi tempo dok maršira ka sali, spreman za duge i grdne teme i polemike. Pa, on izgleda ne zna gde je došao…ali polako, naučiće ga ovi iskusniji, bratija što guli peti, šesti mandat.
Zasedaće čitavih 10 minuta pa, čujem, sledi pauza od sat vremena, valjda je to ekvivalent radu jer poslaničkih 10 minuta izmori ko deset sati u rudniku valjda!
Kud ne uzeh onaj selfi štap od dece majku mu, pa da zaređam ko japanski turista, pa posle na “fejs”, a onda – u poslanike, more, jer ovde ko uđe ne izlazi, osim ako ga baš ne posreći pa nađe izlaz. Ali čemu to?!
Prvi put s parlamentom na jutrenje – imao sam se rašta i roditi, bogme! Još da se dohvatim separeičića u restoranu i eto me za koju deceniju na mestu predsedavajućeg kao najstariji poslanik…Ako me “tetkica” ne oda, naravno, mada deluje kao poverljiv lik, hm?!
Majku mu, gde li je ta čuvena skupštinska blagajna, i kud ne ponesoh selfi štap, bre..?
(Izvor: ekspres.net/autor: Mihailo Medenica)
MIHAILO MEDENICA: Prvi put sa Šešeljem i muftijom u parlament na jutrenje
