Rođen kao Ivan Trifunović, prihvatio je islam u Indiji, nakon čega je podršku imao jedino od svoje tetke Ružice Sokić.
U 16. godini sam kao srednjoškolac počeo da tragam za istinom, ovdje je to bilo teže pronaći i odlučio sam da putujem u Indiju. Sa svojim prijateljima do tamo sam putovao mjesec dana, započinje svoju životnu priču doktor nauka i profesor na prestižnom Univezitetu Victory u Melburnu Abdullah Numan, koji se rodio u Beogradu kao Ivan Trifunović.
“Ljubav ljudi prema Bogu, onih koji su izgrađivali džamije, imala je uticaj na mene. To se poklopilo sa tim što sam bio okružen dobrim ljudima, a takođe muslimani koje sam video u svom životu pokazali su se kao izvanredno dobri ljudi”, rekao je u razgovoru za agenciju Anadolija ugledni profesor govoreći o ključnim momentima koji su utjecali na njega da odabere islam kao životni put.
Njegov prvi kontakt sa muslimanom bio je 1969. godine, s arapskim studentom na Trgu Republike u Beogradu, od kojeg je kupio 300 dolara za put do Indije i koji ga je tada naučio kakvi su lažni dolari.
Duhovni mir
Sa četiri prijatelja vozom je došao do Istanbula, a zatim je kombijem otputovao do Nepala. Njegovi drugovi su se vratili jer su ostali bez novca i nisu našli ono za čim su tragali, a Ivan se tražeći istinu zatekao kod budističkog svećenika u mjestu Meroli, kod New Delhija, gdje se nalazi najviši minaret na svijetu, minare Kutub. Tu je radio kao baštovan, meditirao, divio se islamskoj arhitekturi i razmišljao.
POVRATAK U BEOGRAD
Po povratku u Beograd 1970. godine, došao je u Bajrakli džamiju i imao ogromnu sreću što je u dvorištu sreo Hamdiju Jusufspahića, tadašnjeg muftiju beogradskog, kojem je prvo rekao da je postao musliman.
“Hajde, dođi ti kod mene da vidim šta si ti to postao… Jel’ to bila neka tvoja avantura? Ja kažem ne, to je bio poklon za mene. Od tog dana ja sam sa šejh Hamdijom i njegovom djecom Mustafom i Muhamedom postao nerazdvojan. Od svoje kuće sam pešice dolazio da klanjam sabah u džamiji, ceo dan sam provodio u džamiji. Šejh Hamdija se puno brinuo o meni”, prepričava Numan uspomene.
“Kada odem džamiju i vidim kako je ukrašena, to je za mene kao da mi se dešava jedan film, kao da letim, zato što vidim da je sve to izrađeno iz ljubavi prema Bogu. Tu ima jedan poruka za one koji vide, to nisu samo šare na plafonu već ima neko značenje”, objašnjava utiske iz tog vremena i navodi da je volio sjediti na ruševinama starih džamija.
Kada se našao u Indiji, imao je 19 godina, tamo je proveo šest mjeseci i za to vrijeme stekao je utisak da se muslimani razlikuju po svojoj bliskosti i organiziranosti od drugih religija.
“U tim mestima sam našao neki duhovni mir i duhovnu tišinu koja me je razgraničila od svega onoga oko mene, tako da ta životna buka i ljudski ritual koji mi ljudi izmislimo da se molimo Bogu… tu sam uspeo da nađem nešto što je moja duša shvatila da je istina, odatle sam dobio taj afinitet prema islamu, zbog islamske arhitekture”, evocira sjećanja Numan.
Traganje za istinom
Muslimani u čijem okruženju se nalazio od njega su tražili pomoć, ali i pomagali mu, pa kad bi ostao bez novca, prodavao bi čaj, koji i danas pije. Posebno voli čaj sa mlijekom, kakav se pije u Indiji. Istina je njegova jedina preokupacija.
“Ja sam rekao da želim da nađem istinu, ma gde ona bila i kako god se ona meni pokazala, ja ću to da nađem. Nisam sebi postavio da istina mora biti kroz neku specifičnu religiju, ja sam sada musliman, hvala Allahu. Ja imam taj odnos gde želim da živim po mom imenu Abdullah, to je moj životni cilj da je budem Allahov rob. Zato što ja volim Allaha i zato što mi se pokazao kao dobročinitelj koji se brine o meni i koji mi je pokazao put za koji ja nisam znao da postoji. On mi ga je pokazao i napravio me ovakvim kakav sam, ja to nisam sam mogao da uradim niti da izmislim”, kazuje Numan.
Islam je primio od velikog sufije Muhidina Cistija, u Radžastanu, od kojeg je veliki broj Indijaca primio islam
“Nisam mogao da spavam od uzbuđenja. Izjutra, pre sabaha, dođe kod mene i pita me koliko imaš para, ja kažem imam deset rupija i pedest pajsa. On meni kaže: evo tebi deset rupija daj meni pedeset onih para. Kako se zoveš, ja kažem Ivan Trifunović, on meni: odsad se zoveš Abdullah Numan i izgovorio sam šehadet. Ja nisam imao snage da se vratim i živeo sam tamo sa njima šest meseci i učio se islamu. Oni su pronašli moga oca u Beogradu, a on mi je poslao novce za kartu i vratio sam se za Beograd”, opisuje detalje iz prošlosti sada istaknuti islamski učenjak.
Tokom života među muslimanima Indije postao je dio te zajednice, jedan od njih, a zbog povezanosti s njima, naučio je urdu jezik.
“Tražio sam Boga, tražio sam Allaha i On me je, elhamdullilah [hvala Bogu], tu doveo i od tada sam jako srećan što sam Abdullah”, kaže.
Odlazak u Australiju
Pošto je bio napustio gimnaziju, beogradski muftija ga je uvjerio da nastavi sa školom. Kada je trebao da upiše Pravni fakultet, pozovu ga u vojsku. Nakon služenja JNA u Zagrebu 1975. godine, upoznao je suprugu Raziju. Došla je iz Melburna, spremala je diplomski i navraćala u džamiju.
Nakon medenog mjeseca u Sarajevu, otišao je sa Razijom u Melburn, gdje je završio četiri fakulteta – islamske nauke, filozofiju, sociologiju i ekonomski menadžment. Tamo je postao i profesor, jer su ga na četvrtoj godini prepoznali kao dobrog predavača. Redovni je profesor i stalno nešto uči.
“Uvek govorim mojim studentima da je to meni možda neka kazna što sam napustio školu, da celog svog života učim”, ističe kroz smijeh profesor Numan, koji često dolazi u Beograd, jer kaže – “tu mu je duša”, a u Melburnu ima svoju Raziju, sina Kerima i kćerku Munu.
Porodica Abdullaha Numana s majčine strane, naročito baka, koja je bila čvrsta u pravoslavnoj vjeri, nije olako prihvatila činjenicu da je on postao musliman, dok je njegov otac to prihvatio vidjevši da je to njega poboljšalo kao čovjeka. Od cijele porodice, kako ističe, najviše ga je podržavala tetka, pokojna glumica Ružica Sokić.
“Uvek me je podržavala i brinula o meni kao da sam njeno dete. Bila mi je veliki pomagač u životu. I ona je volela nas i volela je džamiju i dolazila ovde. Tako da su bar neki delovi moje porodice uspeli da razumeju da su muslimani ljudi, da imaju dušu, da su dobronamerni, da se s njima valja družiti, da su lepi, pošteni i primerni”, ukazuje on.
Prema njegovim riječima, nije na ljudima da jedni druge omalovažavaju i kuće pale, jer vjera tome ne uči i ljudi se trebaju ponašati u duhu Božjeg stvaralaštva.
“Pomažući jedni drugima, bez obzira odakle smo, jer ako nas On na ovoj planeti podnosi, zašto se i mi ne možemo podnositi međusobno”, zaključuje profesor Numan.
Izvor: Agencije