http://indeksonline.rs/wp-content/uploads/2022/11/pazar-kojeg-vise-nema-radio-koji-su-slusali-svi-za-portal.mp3 Svakodnevni život stanovnika Novog Pazara, uz razvoj privrede i infrastrukture, obogatili su jednog februarskog jutra 1972. godine zvuci prvog lokalnog medija – radija, koji su slušali i stari i mladi.
Za mnoge je bilo gotovo nestvarno da iz male kutije slušaju svoje sugrađane, ljude koje sreću na ulici. Novinari su bili lokalne zvezde, koje je bilo prestiž poznavati.
Pre toga, najvažnije lokalne informacije objavljivane su u tadašnjim dnevnim beogradskim listovima sa po nekoliko dana zakašnjenja, koje su tadašnji dopisnici svojim redakcijama slali običnim pismom ili nešto kasnije telefaksom.
Dobri poznavaoci tadašnjih prilika tvrde “da nije bilo jedne vojne vežbe i za te potrebe već montiranog predajnika, pitanje je da li bi se ikada oglasio ovaj radio”.
Mnogi naši sagovornici, različitog obrazovanja i zanimanja, tvrde da je Radio Novi Pazar bio njihov svakodnevni izvor informisanja, a ako o nekom događaju nije javila ta medijska kuća, onda se on nije ni dogodio.
Dnevnik u 16 časova bio je kultna informativna emisija i slušao se svuda, svi su hteli da čiju šta javlja Radio Novi Pazar.
Radio je imao značajno mesto u sistemu Udruženih radio stanica, emitovao je program od osam do 19 časova, a od 1977. do 1993. godine redakcija je izdavala nedjeljne novine „Bratstvo“, koje su na kioscima bile svakog petka.
Od 2008. godine ovaj radio je deo Javnog preduzeća za informisanje Novi Pazar, danas privatne Radio televizije Novi Pazar.
U malom radiju bili su veliki ljudi
Jedni od onih za čija imena i danas mnogi Novopazarci vežu ovu medijsku kuću su novinari Slađana Novosel i Ishak Slezović.
Oboje su u Radio Novi Pazar došli kao srednjoškolci, sa 17 godina, na praksu za učenike novinarskog smera, tadašnjeg usmerenog obrazovanja.
Novosel, danas novinarka dnevnog lista “Danas”, seća se da je njen prvi ulazak u zgradu radija pratio strah od nepoznatog, a da joj se ulazni hodnik činio kao prepreka koju nikada neće proći.
“Radoznalo sam gledala likove, čija imena sam svakodneno slušala u programu. Tada sam znala Izeta Brničanina, tonskog realizatora, zato što mi je bio komšija, spikera Muradina Muharemovića, koji mi je malo predavao muzičko u petom razredu osnovne škole, i profesorku Biseru Vukašinović. U malom radiju bili su veliki ljudi. U toj kući nije mogao svako da radi. Brižljivo su se birali kadrovi, a odlučujuću reč imao je Opštinski komitet Saveza komunista, ‘moralno politička podobnost’ bila je odlučujuća”, priča Novosel za portal Free media.
Posao ili zanat, učila je od velikih imena ovdašnjeg novinarstva Bisere Vukašinović, koja joj je predavala novinarstvo i Ramiza Etemovića, majstora reportaže.
“Njih dvoje su bili poznati u celoj Srbiji zbog saradnje sa Radio Beogradom. Učila sam dosta i od Slavke Bakračević. Sve što sam temeljno naučla u ovom poslu, naučila sam u toj redakciji. Tehnički deo (motaža priloga i realizacija programa) posao je kojem su me naučili Hranislav Komatina i pokojni Emin Mumdžić. Bogatu diskoteku, više od 10 hiljada ploča i traka, kasnije kaseta i CD, na početku sam savladavala sama, a onda uz pomoć tadašnje muzičke urednice Snežane Sekulić, koja, tokođe, odavno nije među nama”, ističe ona.
Tada se ta medijska kuća zvala Javno preduzeće za informisanje “Bratstvo”, koja je u svom sastavu imala Radio Novi Pazar i novine“Bratstvo”. Bila je to redakcija dva u jedan, isti ljudi pravili su radio program i pisali za taj list.
Slezović kaže da je tada veoma imponovalo raditi u ovom mediju, te da je upravo tih godina počelo prepakivanje radija i neka vrsta njegove modernizacije.
“Krenuli smo sa novim pristupom rešavanja problema građana, kroz živi program, uz podršku urednice Vukašinović. Emisija se zvala ‘Radijus’, po kojoj me i danas neki sugrađani pamte. Tu emisiju smo svakodnevno radili kolege Hamdo Škrijelj, Dragan Jovanović i ja, od osam do 12 časova, u okviru koje koje smo se bavili aktuelnim dnevnim temama. Radio je bio sastavni deo života građana, on je zapravio i bio glasilo građana”, priča Slezović za naš portal.
On pojašnjava da je to bilo drugačije vreme, a da se sa razvojem grada menjao i sam radio, te da su svi lokalni problemi bili vidljivi kroz program tog medija.
Novosel se nadovezuje da su radio i list bili preslikani život grada, da su se uredno pratile sve sfere života.
“U Bratstvu sam krenula od rubrike ‘Susreti’, koju su činile priče o znamenitim ljudima grada. Moj prvi tekst bio je razgovor sa pokojnom Dušankom Ličina, profesorkom ruskog jezika u novopazarskoj Gimnaziji, koja je počela da zagovara učenje esperanto jezika. Na Radiju sam počela od omladinske emisije, a onda su se ređale druge emisije sve do Dnevnika u 16 časova. Kada sam počela da radim u Dnevniku, koji se snimao, žurila sam kući da se čujem. Tako sam i ispravljala greške. U kući je, tada, morala da bude tišine ‘sve dok ne prođem ja’”, priseća se kroz osmeh Novosel.
Kaže da je redakcija za tadašnja shvatanja bila „nestašna“, pa je zbog toga, često, bila na dnevnom redu u komitetu, koji je formirao radne grupe da ispitaju šta se „dole događa“ i menjao direktore. Isključenje iz Savez kominista, za novinare je značilo i prestanak rada u toj kući.
Slezović dodaje da je bio jedini zaposleni u tom mediju koji nije bio član partije.
On tvrdi da je tada bila dozvoljena kritika i da su imali više slobode nego mnogi novinari u brojnim današnjim medijima.
“Ako govorimo o nezavisnosti sa današnje tačke gledišta, onda nije reč o tome, ali je bila dozvoljena kritika svega, osim Tita i partije. Nije bilo problema da kritikujemo lokalnu vlast zbog komunalnih ili bilo kojih drugih problema. Sećam se da je jednom prilikom neki direktor tražio od mog tadašnjeg direktora Vladete Palamarevića da mu sklonim neku izjavu, koju sam imao uredno snimljenu. Međutim, Palamarević mu je rekao da to više nikada ne sme da uradi i čovek je izašao potpuno posramljen”, kaže Slezović, koji je danas urednik radija “Sto plus”.
Koliko je ta medijska kuća bila važna, govori i činjenica, da se odmah posle izbora predsednika Skupštine opštine (ono što je sada predsednik opštine ili gradonačelnik) i drugih organa, na istoj sednici, birao i direktor Radio Novog Pazara.
“Radio Novi Pazar i list ‘Bratstvo’ svedočili su o vremenima razvoja grada, ali i svih vetrometina na kojima se našao kad su dunuli višestranački vetrovi, kada su poznanici postajali nepoznanici, a nepoznati postajali nacionalni dušebrižnici, neistomišljenici nepromišljeni neprijatelji i mrzitelji”, dodaje Novosel, koja je u ovoj medijskoj kući provela 25 godina, 15 kao stalna honorarka i 10 u statusu stalno zaposlene.
Rasadnik novinarskih kadrova
Novosel i Slezović ističu da je ta kuća bila „rasadnik“ novinarskih kadrova i da su njeni novinari, dugi niz godina, bili dopisinička mreža medija u zemlji i inostranstvu.
Profesionalni, tačni i sa jasnim potpisima ispod onog što su napisali i objavili.
Novinari Radio Novog Pazara postavili su dobru osnovu za taj posao u ovom gradu.
“Tada sam naučio da novinara kojeg uvode na crvenom tepihu, izbacuju nogom u zadnjicu. To sam čuo od starog novinara Jovana Šćekića na nekom treningu, a to pravilo važi i danas. Tvrdim da onaj ko nema kućno vaspitanje, ko ne drži do morala, poštenja, iskrenosti i časti, nema šta da traži u novinarstvu. Na žalost, u ovom poslu danas ima svega i svačega, kao i u obrazovanju, prosveti i zdravstvu”, smatra Slezović.
On kaže da ovaj posao nije lak, ali da je izazovan i nikada nije dosadan.
“U tom radiju se gajio zanat, novinarska pravila su bila alfa i omega, bez toga nije bilo priče. Kasnije, kada sam postao urednik radija ‘Sto plus’ pokušao sam, a verujem da sam i uspeo, da prenesem zanatski sve ono što sam u Radio Novom Pazaru naučio. Čak ‘Sto plus’ i smatram nekom vrstom i naslednika tog radija, po poimanju medija, a mnogi nas tako i definišu”, tvrdi Slezović.
Kako je radio “medij bez slike”’, ljudi su ih na ulici, trgovinama i na drugim mestima, uglavnom, prepoznavali po glasu.
“Slušaoci i čitaoci su nam revnosno dojavljivali šta se negde događa: da li je nevreme pogodilo udaljena sela, zvali su telefonima iz mesnih kancelarija, nekada su to bili šefovi tih administartivnih lokalnih jedinica ili su slali dopisnice, da li su stegle jake pešterske zime, a dolazili su i lično to da saopšte. Tako smo mi upoznali mnogo ljudi, a i oni upoznali i ‘uživo“ videli nas’”, priseća se Novosel.
I Slezović ima brojne anegdote i uspomene na susrete sa sugrađanima.
“Oni su nas prepoznavali po glasu, u prodavnici, na nekom javnom mestu. I danas se nasmejem kada se setim onih koji bi se razočarali kada me upoznaju, jer su me zbog dubokog glasa obično zamišljali kao nekog krupnog čoveka, a ja sam uvek bio mršav. Ostale su lepe uspomene na ta vremena, kada su ljudi iz naše branše zaista bili poštovani i cenjeni”, kaže Slezović.
Novosel dodaje da je, kada bi radila u jutarnjem programu, gde su glavne bile servisne informacije, do posla koristila autobuski prevoz, najčešće Tekstilnog kombinata „Raška“.
“Baš dobro neprobuđena, žurila sam da probudim one koji još spavaju (e, to je umetnost, polubudan budiš druge) i kad me ugledaju radnici iz autobusa poviču ‘Stani majstore, ide ima vode, nema vode, ima struje nema struje’. Autobus me primao van stajališta, tako je i stajao da izađem. Dok nisam počela da radim, novokomponovanu narodnu muziku nisam slušala baš mnogo, niti je poznavala. Desilo mi se da, u popodnevni komeracijalni program, dođe poznati pevač, pred koncert. Njega sam pitala da li mu je to prvi album. On se nasmejao i klimnuo glavom. Sreća što se taj razgovor vodio pre ulaska u studio, pa se nisam pred slušaocima obrukala”, priseća se ona.
Sećanje na noćnog čuvara Faruka Ćosovića- Ćosa
Novosel kaže da kada krenu sećanja, na površinu izlazi samo ono što je bilo lepo, ali da je bilo i teških vremena, koja su ostajala za nama, uz podsećanje da je „samo u bajci idealno“.
“Koliko se moglo bili smo tolerantni i solidarni. Bili smo dobre kolege, drugovi i prijatelji. Doživljaja je bilo nebrojano, u redakciji i na terenu. Držali smo informativni monopol”, ističe Novosel.
Kao neizostavni deo sećanja na rad u radiju je i na njenog kolegu Ćosa, koji bi, kako kaže, sastavio tvrde i teške stolice u jednom od studija i odspavao malo noću.
“Jednog jutra naš urednik Ismet Rebronja mu kaže ‘Ti si Ćoso kao Mahatma Gandi. I on je spavao na tvrdom’. Posle nekoliko dana, u radio dolazi sinčić našeg kolege i Ćoso ga uzima u krilo da mu priča priču. ‘Bio jedan čovek i zvao se Mahatma Gandi…’, počinje Ćoso, a dečak ga upita ‘Čika Ćoso, je li i on bio noćni čuvar?’”, priseća se sa setom u očima Novosel.
Ona je iz radija otišla jednog novembra 2006. godine u dnevni list “Danas”, uz kontataciju da je uvek “pripadala najviše štampanom novinarstvu”.
“Izašla sam sa šoljom za kafu i pikslom, koja je nasleđivana od onog ko je odlazio iz Radija. Tog dana bila sam mnogo tužna. Za mnom su ostajale godine mog novinarskog učenja i sazrevanja, kolege i prijatelji. Rekla sam tada, da su se kao pobednici vraćali svi koje su proterivali. Vratila sam se, dve godine kasnije kada sam dobila priznanje ‘Ličnost godine u medijima 2008’, koje mi je dodelila Misija OEBS u Srbiji. Uživo sam učestvovala u televizijskom Dnevniku. Iako, privatizovana, ta kuća je moja emocija”, zaključuje Novosel.
A.Bajrović
Fotografije: Free media, Pixabay, Facebook
Tekst je nastao u okviru projekta “Pazar kojeg više nema“, koji realizuje Udruženje građana Free media, a sufinansiran je iz budžeta Grada Novog Pazara za 2022. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.