Hiper i hipotrofija mišića, tetivni i ligamentarni aparat, meniskus,
samo su neki od mnogobrojnih medicinskih termina s kojima se susreću svi oni koji pomno prate fudbal. Kad se dogode povrede njihovih ljubimaca pasionirani konzumenti sporta
krenu dodatno da se interesuju za ove i njima slične pojmove. O povredama i svemu ostalom što spada u delokrug rada i još ponečemu razgovaramo sa doktorom fudbalskog tima Novi Pazar, Farukom Pašovićem (37). Jedan od najmla|ih klupskih zdravstvenih radnika sa licencom FSS zvanično je uz Novi Pazar od sezone 2014/15, nasledivši Edina Preljevića, mada je i pre toga u više navrata vodio brigu o zdravlju u to vreme superligaških fudbalera. Pre 11 godina diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, a za dve i po godine biće specijalista interne medicine. Trenutno živi i radi na relaciji Novi Pazar – Beograd.

Sećanje na prvu utakmicu u kojoj ste samostalno obavljali dužnost
doktora u Novom Pazaru sigurno je nikada neće otići u zaborav?
– Bilo je to u sezoni 2012/13 u utakmici sa BSK Borčom na našem stadionu. Pre meča razmišljao sam o tome da može doći do ozbiljnije povrede igrača, ne iz straha, već samo zato što je u fudbalu prisutna drugačija vrsta patologije. Na terenu se dešavaju fizičke traume, ali i najgore situacije. Za osam godina rada u Hitnoj pomoći sam se nagledao svega i svačega, pa nije bilo mesta strepnji za hitne situacije. Verovaliili ne, na debiju nije bilo potrebe da uopšte ulazim u teren.
Izuzmemo li frakture šta se danas smatra teškom povredom fudbalera?

 

Počast savremenog sporta su prednji ukrćteni ligamenti. Kako se i u običnom govoru često susrećemo sa tom povredom možete li jednostavnim i svima prijemčivim rečnikom pojasniti šta je u pitanju, i kako ta povreda uglavnom nastaje?

– Radi se o ligamentima koji stabilizuju koleno, odnosno vezuju kosti koje čine zglob kolena. U 90 odsto situacija reč je o nekontaktnoj povredi. Nastaje
usled nezgodnog doskoka ili kada se na lošem terenu ukopa stopalo. Često je udružena sa povredom i drugih struktura kolenog zgloba, kao što su kolateralni ligamenti ili meniskus. To je vrsta povrede zbog koje fudbaleri i ostali sportisti često pre vremena završe sezonu.

S kojom vrstom povreda se najčešćre susrećete na terenu?

– Od lakših to su razne kontuzije mišića, ponekad praćene manjim ili većim posekotinama. Izdvojio bih potrese mozga, lakše i teže, do kojih dolazi najčešće usled sudara glavama ili prilikom nezgodnih padova. To je ozbiljna povreda koja ne mora istog momenta da se prezentuje kao takva, ali može da ima komplikacije ukoliko se ne prepozna i adekvatno ne zbrine, na terenu ona povlači momentalni izlazak iz igre i transport u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu.

Današnji fudbal u svetskim razmerama pogađaju česte smrti na treninzima i za vreme utakmica. Šta se dešava?

– Važno je da se zna da smrt fudbalera pogađa i najrazvijenije zemlje i njihove najpoznatije klubove. Teško je predvidiva. Mišljenja sam da preterana upotreba anaboličkih sredstava koja se nalaze na listi zabranjenih supstanci i pripadaju dopingu predstavljaju veliki problem. Ovim ne kažem da ih fudbaleri koriste, već žlim da ukažem da smo svedoci prave pomama za teretanama čiji benefiti su nesporni kad se ona upražnjava dozirano. Problem nije izražen samo kod sportista profesionalaca, nego i u običnoj populaciji među rekreativcima. Preterana upotrebe suplemenata, kao što su anabolici, amino kiseline, proteini, steroidi, problem su nesagledivih razmera.Nikotin i alkohol, takođe, ne idu uz sport? – Nespojivi su. Lično nikad među igračima mog kluba nisam primetio da je neko imao problem s tim porocima. Njihova zloupotreba je faktor rizika za svakog mladog sportistu. Oni potpomažu uništavanje funkcije pluća za svaki fizički napor.  Došao sam do statističkog podatka, unapred se ograđujem po pitanju njegove tačnosti, da u SAD na 200.000 sportista umire jedan, a u poslednjih deset godina u Evropi umrlo je 35 sportista, što svakako nije brojka za zanemarivanje. U svojoj dosadašnjoj praksi sa takvim slučajevima se nisam susretao, nadam se da nikad i neću, jer su to strašne smrti mladih ljudi.

Lekar u fudbalskom timu kao individua nije dovoljan, da li je to tačno?

– Fizioterapeut i doktor su tandem. Doktor je važan, ali bez fizioterapeuta klub praktično ne može da postoji. Fizioterapeut može sam da iznese utakmicu, doktor ne može. Masažu i sve ostalo što potpada pod pripremu za zagrevanje obavlja fizioterapeut, a nepotrebno je govoriti koliko je važno da igrač u utakmicu uđe fizički potpuno spreman. Tu ulogu u Novom Pazaru na najbolji način obavlja kolega Jasmin Džogović.

Rad u Novom Pazaru doneo je neke nezaboravne pobede i isto takva poznanstva?

– I dalje gajim veliku strast i ljubav prema fudbalu. Verovatno mi je nedostajalo malo više talenata da bi se njime aktivno bavio, a i školi sam dao prednost, jer biti profesionalni fudbaler i istovremeno uspešan u nauci gotovo da je nemoguće zbog obima obaveza profesionalnih fudbalera. Time što sam lekar u fudbalskom klubu na neki način kompenzujem to što se nisam ostvario kao aktivan igrač. Kao da sam igrao radovao sam se velikim pobedama nad Partizanom (3:2) i Crvenom zvezdom (2:1), koja je u tom meču izgubila titulu. Imao sam privilegiju da upoznam mnoge igrače i trenere. Pamtiću večito Mišu Kosanovića, s kojim umalo nismo ušli u kvalifikacije za Ligu Evrope. Nikad nije dozvoljavao euforiju posle pobeda, niti psihičke padove nakon poraza. Fudbal spaja ljude, preko njega sam upoznao neke više i manje važne ličnosti, ali pre svega drage ljude.

Ostajete li i po završetku specijalizacije u fudbalu?

– Bojim se da od silnih obaveza za fudbal neće ostati dovoljno vremena. A i razvila se sportska medicina što će FSS verovatno prepoznati, pa je logično da iz te grane ubuduće dolaziti doktori u fudbalske timove.

Prvoslav Lešević

izvor:Sandzak Danas