O investicijama u Srbiji i koliko se isplati da država podstiče strane investitore da dođu u Srbiji za N1 govorili su Svetozar Krstić, izvršni direktor Privredne komore Beograda i Anica Telesković, novinarka dnevnog lista Politika, koja godinama prati stanje u ovoj oblasti.

Sporazum koji imamo sa Rusijom o slobodnoj trgovini privlači neke investitore da dođu u Srbiju i tako izlaze na tržište Rusije, ali sa druge strane nekim kompanijama koje ovde ulažu nije to ključna prednost.

Telesković kaže da recimo Fijat ne računa na tržište Rusije.

“Fijat nije došao zbog sporazuma sa Rusijom. Fijat je došao zato što smo bi debelo platili da dođe. Mi o tom tržištu u Rusiji pričamo već osam godina, a ispostavilo se da je to jalov posao. Ni sam Fijat ne računa na to tržište”, kaže Telesković.

Krstić dodaje da Fijat pravi automobile za tržište Amerike, a ne Rusije.

“Rusija ima svoju automobilsku industriju”, dodaje Krstić.

Svaki dogovor sa Rusijom bi zahtevao reciprocitet, zaključuju oni.

“Novac u Srbiji oskudan resurs”

Što više investicija – ekonomski stručnjaci se slažu da je upravo to stvar koja je ključna za oporavak srpske privrede i da bi trebalo učiniti sve da ih bude što više. One donose novac u budžet od poreza, one otvaraju nova radna mesta.

Kako kaže Svetozar Krstić, u poslednjih nekoliko meseci postoji pojačano interesovanje za Beograd kao investicionu destinaciju.

“Investicije zavise od političke stabilnosti, od uređenja države. Ima puno spoljnih faktora koji utiču, a na tržišta koja su plitka poput srpskog se nerado ide, pogotovu ako su monopolizovana. Činjenice je da sa početkom pregovora sa EU je došlo do porasta interesovanja za Srbiju kao investicionu destinaciju. Od tada je pojačano interesovanje različitih investitora”, rekao je Krstić.

Prema njegovim rečima, najviše investitora je iz Kine, koji se opredeljuju za Srbiju kao strateškog partnera.

Anica Telesković kaže da mnogi investitori imaju svoje probleme.

“Najveći problem su pravne stvari, zaštita vladavine prava, da na sudu mogu da dokažu svoja prava. A globalno nikome ne cvetaju ruže, nastupila je kriza. Investitori rešavaju sopstvene probleme. Otvara se kanal investicija sa istoka što nije loše, jedino da mi treba da pazimo da nas to mnogo ne košta. U Srbiji je novac oskudan resurs, moramo da vodimo računa da ako je nešto strateški priritet Kine da mi to ne plaćamo, nego poreski obveznici Kine. Dobro je što smo se našli na putu “jedan pojas, jedan put”. Kineska namera je da stave nogu u vrata Evrope. Oni su to pokušali preko Britanije, i uspeli preko Železare”, kaže Telesković.

Da li treba investitorima dati – sve, ništa ili ponešto?

Država plaća stranim investitorima za otvaranje novih radnih mesta, a većina ekonomista kaže – dajte im šta god, samo neka dođu.

“Ima onih koji kažu da država ne treba da plati investitorima da dođu, a drugi kažu da država treba da uradi sve da oni dođu. Ako se pogleda koliko je para dato, ispostavlja se da je nas jedno radno mesto koštalo oko 7.000 evra. Pitanje da li je te pare trebalo država da dodeli pojedincima da sami započnu biznis”, kaže Anica Telesković, novinarka Politike.

Dodaje da ipak je teško zamisliti konkurs u Srbiji gde se pare praktično daju besplatno.

Svetozar Krstić kaže da su Srbiji potrebni investitori.

“Mislim da siromašne zemlje ne treba da izdvajaju pare unapred. Treba investitorima da se daju slične pogodnosti, ali po početku poslovanja u Srbiji. Oslobodite ih poreza na deset godina, ali moraju sopstvena sredstva da unesu u Srbiji i da investiraju. Srbija se opredelila na ovo drugu varijantu jer verovatno je procena da ta obećanja o porezu, imajući u vidu političku situaciju u Srbiji i Evropi, ne bi bile dovoljno atraktivne, a nama su preko potrebne investicije”, kaže Krstić.

izvor: N1