Neznani junak – teorije i istorijske činjenice – istoričari i pisci Bošnjak čiji se identitet skriva 100. godina!

Ugledni historičari iz Sarajeva i Sandžaka tvrde da je neznani junak sa Avale Bošnjak iz Sandžaka.

Izgradnja spomenika Neznanom junaku 1937. godine

I poslije pola vijeka polaganja vjenaca i cvijeća na grob neznanog junaka na Avali u Beogradu, šira javnost ne zna ko je zapravo “neznani junak”. Ipak, u stručnim krugovima, ali i među narodima u Sandžaku taj neznanac ima svoje i ime i prezime, riječ je o sandžačkom Bošnjaku Sulejmanu Baliću.

Prema njihovim tvrdnjama, koje su objavljene i u nekim historijskim knjigama, kao i u nekim naučnim studijama uglednih historičara, Sulejman Balić je rođen u mjestu zvanom Duga Poljana, koja se nalazi između Novog Pazara i Sjenice. Naime, Balić je hrabro poginuo na Avali, boreći se protiv Austrougarske.

Kako se može čuti u Sandžaku, i ovo je primjer zapostavljenosti Bošnjaka kroz historiju od bivših srpskih režima.

“To je spomenik Sulejmanu Baliću, koji je sa grupom vojnika Sandžaklija hrabro poginuo braneći Beograd od austrougarske vojske. O tome šuti srpska historijografija iako im je sasvim jasno o kome se radi. Očito je, kako nam kažu u Sandžaku, da nije odgovaralo da se spomenik na Avali nazove spomenikom Sulejmanu, pa je neko došao na ideju da Sulejmana preimenuje u neznanog junaka.”

Na Pešteru i danas živi nekoliko porodica s prezimenom Balić. Neki od njih, poput Ramiza Balića, iz priča svojih predaka tvrde da je u grobu neznanog junaka u stvari njihov rođak Sulejman.

“Još su naši stari za Titova doba pričali da je naš Suljo taj neznani junak, ali se niko nije usuđivao da o tome javno progovori. To je bila tajna, zbog politike i zato se ćutalo. Možda bi sada, kad se o svemu otvoreno govori, trebalo i ova dilema da se rasvijetli. Naravno, za nas nije dilema, ali jeste za javnost. Mi nemamo konkretnih dokaza za ovu tvrdnju, ali s koljena na koljeno se prenosio amanet starih da se ne zaboravi gdje počiva naš Sulejman”, kaže Ramiz.

Šta kaže srpska historija

Prema tumačenju srpskih historičara “Neznani junak” na Avali je vjerovatno stajao na osmatračnici, gdje ga je pogodio neprijateljski šrapnel. Po obliku lobanje, stručnjaci su utvrdili da je riječ o mladom čovjeku, ne starijem od 19 do 20 godina, vrlo krhke građe.

U grobu nije pronađena ratnička značka, niti pločica s imenom. Navodno, u pitanju je bio mlad vojnik, na brzinu mobilisan, pa nije uspio da dobije identifikacionu pločicu.

Okupan u vinu

Po starom običaju, kosti neznanog junaka na licu mjesta su oprane u bijelom vinu, zavijene u platno i položene u plehani sanduk, a potom sahranjene u blizini mjesta pogibije. Krst sa groba neznanog junaka danas je u porti crkve u Belom Potoku.

Spomenik neznanom junaku na Avali, po narudžbini kralja Aleksandra, podigao je poznati vajar Ivan Meštrović.

(Diwan)

GOTOVO stotinu godina prošlo je od kad je ubijen Neznani junak, vojnik koji je postao sinonim za sve žrtve koje je Srbija položila u Prvom svetskom ratu.

Posle stravičnog evropskog sukoba u drugoj deceniji dvadesetog veka, kada je poginulo više od deset miliona ljudi, mnoge evropske prestonice uvele su monumente neznanim herojima, koji su bili simbol svih stradalih tokom vojnih razaranja. Tako, na primer, i Pariz i Prag imaju svoje spomenike u spomen poginulim vojnicima, a ondašnja Kraljevina SHS, a potonja Jugoslavija, odlučila je da napravi slično znamenje.

O identitetu vojnika koji je proglašen Neznanim junakom mnogi su se raspitivali, ali niko nije uspeo da odgonetne ko je zaista bio ovaj čovek.

IZVEŠTAJ KOMISIJE

Naš heroj nastradao je od projektila austrougarske haubice 1915. godine, pri vrhu Avale, gde je prvobitno bio sahranjen. Sudbina mu ni mrtvom nije dala mira, pa je prvo bio ukopan u humku koju je napravio krater granate koja ga je i ubila. Nekoliko godina posle rata, iznad njega stajala je samo krstača, na kojoj su okupatori na nemačkom jeziku napisali „ovde počiva nepoznati srpski vojnik“.

Ne ulazeći u simboliku koju je Ivan Meštrović, autor mauzoleja hteo da postavi kada je pravio ovaj spomenik (a njome ćemo se pozabaviti u posebnom tekstu), probaćemo da se vratimo samom čoveku koji je sahranjen na ovom mestu i bezbrojnim pokušajima da se otkrije njegov identitet.

Proteklih godina u štampi se čak pojavio i napis da je Neznani junak bio musliman, već u tradiciji današnjih „dobronamernih“ raspirivača mržnje, međutim, kako nam je objasnio direktor Instituta za savremenu istoriju dr Momčilo Pavlović, „čak i da je bilo tako, u vreme Prvog svetskog rata ovi ljudi su bili Srbi muslimanske veroispovesti, i odane patriote baš kao i svi ostali koji su se odazvali pozivu na mobilizaciju“.

Grob Neznanog junaka prvo su obeležili stanovnici Belog Potoka, a u porti njihove crkve i danas stoji krst sa piramidalnog spomenika koji je nekada bio obeležje stradanja ovog srpskog vojnika. Najinteresantniji podatak nalazimo u predratnom listu „Vreme“, kada sjajni novinar-reporter Ante Matekalo pravi priču sa Avale. On prisustvuje pokušaju zvanične državne komisije da utvrdi pravi identitet Neznanog junaka, jer su oni otvorili grob 23. novembra 1921. godine.

– Nije trebalo dugo kopati – beleži Matekalo. – Prvo su se ukazali delovi granate. Hiljade ovakvih granata padalo je na srpsku vojsku. Težina – 10,3 kilograma. Ali, ova je ležala kao jastuk na grobu Neznanoga. Glava se odmarala na čeliku.

Na čelu takozvane Tehničke komisije, koja je obavljala uviđaj, bio je izvesni gospodin Andonović. On nije našao vojničku amajliju pod lobanjom, „koja je bila sitna, kao u dečaka“, već samo rasutu ratnikovu municiju. Amajlija je imala urezanu identifikaciju vojnika, za slučaj da strada, međutim trećepozivci, koji su skupljeni na brzinu, nisu je imali.

Posebno potresan deo istrage Tehničke komisije bio je u trenutku kada su shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnog vojnika raznesen granatom. Jedan od Belopotočana, koji je prisustvovao ovom tužnom činu, čak nije krio svoje zaprepašćenje kada je glasno rekao: Ovom vojniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani!

To je bila istina. Ono je ostalo rasuto negde na Avali.

ŠAKA PUNA METAKA

Komisija je pedantno pretražila svaki deo umrlog vojnika, ali nije mogla da utvrdi njegov identitet. Kostur je, zabeležili su, bio tanak i sitniji, kao u dečaka. Prsti su držali municiju kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojeg više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske…

Teške cokule koje je često nosila naša vojska u vreme Velikog rata, kako su tada zvali Prvi svetski rat, ne znajući da će imati još krvavijeg „naslednika“ u Drugom, pretvarale su noge u žive rane. Ponekad su vezivane, baš kao i u slučaju Neznanog junaka – telegrafskom žicom. Ratne 1915. godine bilo je i takvih veza, budući da su se vojnici snalazili kako su znali i umeli. Upravo zato, kada je Komisija pronašla cokule, više nije bilo nikave dileme da je ratnik sahranjen u krateru od granate – srpski vojnik.Kod nesrećnika koji je tu sahranjen, u trenutku kada Tehnička komisija pravi izveštaj, ostao je novčanik, upleten u njegov kostur. U njemu su pronađena tri srebrna srpska dvodinarca, sa likom kralja Petra i jedan groš. U novčaniku su pronašli i parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga nagađanja, jer je to, navodno, bilo pismo koje je trebalo da bude upućeno najbližim rođacima Neznanoga. Ipak, na kraju je gospodin Andonović, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je čak formatom podsećala na jednu od novčanica toga doba.

Selidba posmrtnih ostataka Neznanog junaka na sam vrh Avale, gde danas počiva u mauzoleju, obavljena je 1938. godine. Tada je okončana izgradnja crnog spomenika.

Ostalo je zabeleženo da ovaj „posao“ nije „prošao glatko“ u javnosti, a da se bard srpskog teatra Branislav Nušić burno protivio ideji da Neznani počiva na Avali, tako daleko od samih Beograđana, koji bi valjalo da mu odaju dužnu počast.

Nušić je u ondašnjoj štampi pisao kako se na „Avalu sklanjaju samo dobrostojeći ljudi koji imaju automobile, odvodeći tamo ljubavnice…“, ali je kralj Aleksandar čvrsto odlučio da spomenik bude „ili tamo ili nigde“.

Na kraju, tako je i bilo. Sa vrha Avale i danas na Beograd i njegove stanovnike „gleda“ heroj bez srca.

„NUŠIĆEVSKA“ IRONIJA

KRALj Aleksandar bio je nepopustljiv u sprovođenju ideje da spomenik Neznanom junaku bude na Avali. Iako se Nušić burno suprotstavljao toj ideji, kralj je bio neumoljiv.

Istovremeno, veliki pisac je insistirao da se spomenik postavi u centru grada, na Trgu republike, u blizini današnjeg „Staklenca“.

Eto tipične beogradske ironije: na tom mestu danas stoji spomenik podignut upravo njemu – Branislavu Nušiću.