Ono, jes’ Esad Džudžević u pravu: to „ić“ u prezimenu stvarno nekako posrbljuje, pogani, vuče na Ravnu goru i gibanicu, smeta jednostavno, pa ga i treba ko petla na panj – fik!
Za vas neupućene u poslednji učinak nezrelih bunika na svest predsednika Bošnjačkog nacionalnog veća, reč je o pohodu Džudžević Kihota na vetrenjače bošnjačkog identiteta – istrebljenje svega što u sebi ima ta dva demonska slova, od prezimena pa nadalje: vrtić; prutić; sokić; putić; ljutić; ćevapčić; snošajčić; ptić; psić; evrić; kretenčić…
Na šta, realno, i ima pravo, al’ kad uminu kontraindikacije tog sirupa za iskašljavanje „ić“ i resto nagomilanog šlajma u nejakim plućima poljuljanog identiteta.
Potpuno razumem čoveka i lično sam zainteresovan za razrešenje ovog vekovnog problema i večite nedoumice: da li je on sa „ić“ nedovoljno Bošnjak, ili sam ja sa „ca“ nedovoljno Srbin?!
Mislim, tako se osećam, tako su nas na moračkim brdima vaspitavali odvajkada, tako se pišem, tako se kopamo što se u našim brdima kaže, tako pred ikonu stajemo, tako se krštavamo, krstimo, svojatamo, potežemo sekire oko metra međe, poklanjamo hektare… sve nekako bez tog „ić“ u prezimenu, valjda lagani i varani sva ova stoleća?
Evo, predlažem da se nađemo negde između Raške i Pazara i da uz dva svedoka ja lepo uzmem to „ić“ od tebe Esade, a evo tebi „ca“, izljubimo se (koliko ti kažeš puta), pa svako na svoju stranu pun identiteta, ko oni poljski klozeti na vašarima…
Ne sprdam se, lepše će meni pristajati Medenić negoli tebi Džudžica, al’ ako veliš da je to pitanje nacionalne časti – ja evo svoja dva trampim za tvoja (mislim na slova, sram vas bilo sve)!
Nekako ću se snaći, učen sam da ljude delim na dobre i fukaru, kako god se prezivali, a doučen i da nema mnogo čoveka u čoveku ako mu je sav identitet sabran u imenu il’ prezimenu, a ponos u dužini onoga što može i ne mora da završava na „ić“…
Ako ti je šta lakše, dobri moj Esade, e sad ću ti nabrojat’ nekolicinu na „ić“ koji su se svojski trudili da Srblje satru toliko da ih ne ostane ni za nadimak, a kamoli ime i prezime: Pavelić, Luburić, Artuković, Francetić, tako da nemoj ič, odosno, ić da se sekiraš, kad je do bezumlja, sekirče ne traži ličnu kartu.
Kad je pameti – tvoje „ić“ i moje „ca“ mogu biti nova na Drini, Ibru, il’ Moravi ćuprija dvaju naroda koji s jednakom radošću idu jedni drugima na Božiće i Bajrame, jednakom žalošću na sahrane i dženaze, jednaku muku svakodnevice bistre uz kafu i kahvu…
U pamet se moj Džudževiću, Džudžo, il’ Džudžice, ne sej i vetar u ove vodoplavne dane!
Možeš ti čekiću izbrisati ta mrska dva slova, al’ jednako boli kad promašiš i opaučiš po prstima…
Mihailo Medenica, doveka bez „ić“!