Doživotna robija zbog parčeta pice

0
43

524747743529b4b5b7fea7472770400_640x427

Zvuči nadrealno, samo što režiser nije Kventin Tarantino nego američki pravosudni sistem. Hiljade ljudi biva osuđeno na doživotnu kaznu zatvora zbog krađe jedne jakne ili hrane za bebe. Aktivisti traže promene zakona.
„Drže ga u zatvoru kao okorelog zločinca!“ Tu rečenicu Džudit Majnor (76) ponavlja već 13 godina. Njen sin Riki je na izdržavanju doživotne kazne u jednom zatvoru u Misisipiju. Uhvaćen je sa jednim gramom metamfetamina, koji vredi oko sto dolara. Iako zločin nikako ne treba pravdati, još manje opravdanja može da se nađe za presudu: „Doživotni zatvor bez prava na uslovni otpust!“ Ta rečenica je za Džudit Majnor zvučala kao neslana šala, a onda se pretvorila u horor.

Njen sin nije izuzetak. Drakonske kazne se razrezuju nekad za ukradeni par čarapa, nekad za parče pice. Mnogi sitni lopovi su poslati u doživotni zatvor. Širom SAD čak 3.300 ljudi izdržava doživotnu robiju za prestupe koji nisu nasilni. Kazne ne predviđaju ponovno razmatranje i eventualno ranije puštanje na slobodu.

„Ima slučajeva doživotnih kazni za ljude koji su ukrali recimo tri kožna kaiša iz butika, hranu za bebe, bocu propana ili jer su posedovali drogu u vrednosti od deset dolara“, priča Dženifer Tarner iz organizacije Unija za američke civilne slobode (ACLU). „Ima na desetina hiljada ljudi koji znaju da će umreti u zatvoru jer su osuđeni na prestroge kazne i nemaju šanse da napuste zatvor – živi“, kaže ova pravnica za DW. Razlog vidi u lošim zakonima koji su u pojedinim federalnim državama donošeni tokom 40 godina oštre borbe protiv droge i kriminala.

Sudijama vezane ruke

U bejzbolu udarač ima tri šanse da palicom pogodi lopticu koja dolazi od bacača – ako ne uspe, ispao je. Baš je takav zakon (Three Strikes Law) u Luizijani ili Floridi – svako ko treći put biva osuđen za krivično delo automatski dobija doživotnu robiju. „Čak i ako je prvo krivično delo bilo sitno ili ako je od njega prošlo 30 godina“, objašnjava Dženifer Tarner. Priča o najbizarnijem primeru koji je srela: „Jedan 16-godišnji mladić je osuđen na doživotni zatvor jer je ukrao pištolj svog očuha – pištolj kojim je taj očuh pretio majci mladića.“ Očuh zbog pretnji nije snosio zakonske sankcije.

Tarnerova se dobro seća kako je sudija obrazložio doživotnu robiju na koju je osudio Rikija Majnora sa početka priče. „'Nisi zaslužio ovu kaznu, ali ja ne mogu ništa da uradim. Ruke su mi vezane’, rekao je. Skoro sam pala sa stolice, nisam mogla da verujem ušima.“ Sudije u SAD često ne mogu da rade ono što je smisao njihovog posla – da presuđuju i određuju pravedne i primerene kazne. „Umesto toga, sudovi robuju zakonima koji nalažu da se počinilac zaključa i ključ proguta zauvek“, priča Tarnerova.

Mnoge njene kolege kažu da se ne slažu sa presudama – kao pravnici, građani, ali i kao poreske platiše. Jer ovakva zakonska praksa guta blizu dve milijarde dolara godišnje. „Mislim da biračima i političarima koji podržavaju oštre zakone nekako ne dopire do mozga da ljudi bivaju zatočeni iza rešetaka ceo život jer su ukrali jednu jaknu od 150 dolara“, smatra pravnica. Saglasan je i Burl Kejn, nadzornik u zatvoru „Angola“ u Luizijani. „Sudija bi trebalo da ima slobodu da ne dosudi doživotnu robiju. Osnivači SAD sigurno nisu ovo planirali kada su pisali Ustav. Ova praksa je apsurdna i surova.“

Vrzino kolo

Pogođeni su uglavnom crnci. Širom SAD čak 65 odsto ovih kazni pogađa afroamerikance, u Luizijani čak 91 odsto. „Manje od pet odsto svetskog stanovništva živi u Sjedinjenim Državama, ali imamo čak 20 odsto zatvoreničke populacije na svetu“, upozorava Dženifer Tarner. Nije čudo što su zatvori krcati, kapaciteti su prepunjeni za 40 odsto. „Vrzino kolo siromaštva, kriminala i zatvorskih kazni drži mnoge Amerikance iza rešetaka i slabi mnoge lokalne zajednice“, rekao je ministar pravde Erik Holder. On je najavio veliku reformu kojom će iz zatvora biti pušteni sitni dileri droge. ACLU želi još više – pišu Kongresu i predsedniku Obami u nadi da će se i loši zakoni promeniti.

Za 76-godišnju Džudit Majnor i njenog muža to je borba sa vremenom. Njihov sin je tokom 13 godina robije pokušao da se obrazuje i pripremi za novi početak. Kada ga posećuje u zatvoru, sanja da može da ga vidi na slobodi. „Zreo je da se vrati kući. Nadamo se da ćemo to doživeti“, dodaje Džudit.

sandzakhaber / izvor: b92.net
Foto: saavem/www.sxc.hu

SHARE

LEAVE A REPLY