Sociolog Jovo Bakić za Dačića kaže da je demagog, za Đilasa da je loš vođa, a za Dinkića da je oličenje korupcije stranaka i kapitala
Socilog Jovo Bakić za Nedeljnik je analizirao političku scenu Srbije, ponudio odgovore na neka ključna pitanja u državi, osvrnuo se na 13 godina od petookobarskih promena i ocenio vodeće političke figure.
Za sociloga Jovu Bakića sukobi između SNS i DS koji su kulminirali posle smene Dragana Đilasa s mesta gradonačelnika Beograda uobičajena su sporenja rivalskih političkih stranaka. Bakić je u razgovoru za Nedeljnik ocenio da ako bi izbori u prestonici bili raspisani nezavisno od republičkih, onda bi šanse Đilasa rasle, pošto bi, kako kaže, bilo belodano da SNS nema nikog da mu se suprotstavi.
“Međutim, ako bi beogradski izbori bili povezani s republičkim, izgledi DS-a i Đilasa bi opali, pošto bi SNS iskoristio sinergetski efekat Vučićeve popularnosti na republičkom nivou. Drugim rečima, istovremeno obavljanje republičkih i gradskih izbora bi Beograđane moglo navesti da zažmure na činjenicu da SNS nema dostojnog rivala Đilasu”, dodao je Bakić.
Javnost već spekuliše s kim će Vučić praviti sledeću vladu, kao da su izbori maltene raspisani. Kakve su vaše procene – ko je budući partner naprednjaka? Ko ima najveće šanse – Dačić, Đilas, Dinkić ili će samo manjinske stranke biti neophodne SNS za dostizanje skupštinske većine?
“Sve to zavisi od ishoda izbora. U ovom trenutku niko ne zna ko će od navedenih ličnosti i njihovih stranaka preći cenzus. Oni koji pređu cenzus, biće potencijalni partneri SNS.”
DS i LDP započele su pregovore o opozicinom okupljanju, najavljujući njegovo širenje s drugim strankama i pojedinicima koji su nezadovoljni ovom vladajućom garniturom. Može li, ili kako, taj savez da bude alternativa vlasti oličenoj pre svega u Vučiću?
– Ne može, jer mnogi koji bi mogli glasati za Đilasa ne mogu glasati za Jovanovića, a i neki koji bi glasali za Jovanovića ne bi mogli za Đilasa. Više glasova bi dobili zasebno nego zajedno. Drugim rečima, ovakav savez će odmoći onima koji ga prave i pomoći Vučiću.
Svedoci smo porasta maloletničke delikvencije, nasilja među mladima na svakom koraku, huligani su opet sprečili gej paradu. Može li se tome i kako stati na put? I ko je za to odgovoran?
– Odgovorni su koordinator državnih službi bezbednosti Aleksandar Vučić i, naročito, ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Samo državni organi mogu upotrebljavati silu. Ako neki drugi pokušavaju da primene silu, oni se neminovno sukobljavaju s državom i moraju snositi zakonom predviđene posledice. Isuviše je rečita činjenica da se to u Srbiji ne dešava.
Šta je zapravo gorući problem ove države? Ekonomija?
– Politički kapitalizam je gorući problem, odnosno sprega politike, javnih preduzeća i službi, privrede, kriminala i korupcije. Političke stranke postavljaju svoje, neretko nesposobne i, po pravilu, korumpirane ljude u javna preduzeća i državne službe, ovi omogućuju poslove samo politički podobnim privrednicima, a oni, pak, moraju podmićivati političare i državne službenike kako bi dobili unosne poslove. Kriminalci, pak, peru novac tako što podmićivanjem političara i državnih službenika otvaraju restorane, kafane, kockarnice, ređe privredna preduzeća ili televizije, te na taj način postaju uvaženi privrednici, katkad i političari.
Prošlo je 13 godina od petookotobarskih promena i odlaska Miloševića. Kad pogledate u retrovizor, šta sve vidite?
Vidim izneverenu pozitivnu energiju građana Srbije i propuštenu priliku za ubrzani društveni razvoj.
Tomislav Nikolić?
– Nikolić nije pobedio Borisa Tadića, već je potonji izgubio predsedničke izbore. Onog trenutka kad je Nikolić dao ostavku na mesto predsednika SNS, kao zalog pobede na predsedničkim izborima, izgubio je realnu političku moć. Pošto njegov politički autoritet (ne računajući SRS, odnosno SNS) u Srbiji nikad nije ni bio na zavidnoj visini, nije se ništa drugo ni moglo očekivati.
Aleksandar Vučić?
– Nakon devedesetih u kojima je bio jedna od najproblematičnijih političkih ličnosti, probudio je posle okončanja izbora 2012. godine nadu da se nešto u Srbiji može poboljšati. Ova nada polako počinje da gasne…
Ivica Dačić?
– Demagogija je drugo ime SPS, a naročito njenog vođe. Afere “kofer” i “banana” moraju se razjasniti na ovaj ili onaj način, odnosno Ivica Dačić treba da bude ili poštovanja dostojan demagog ili u zatvoru. Drugim rečima, duboko je nesrećno društvo u kojem se premijer, ministar unutrašnjih poslova, njegov savetnik za nacionalnu bezbednost i šefovi kabineta, bar u jednom delu javnosti sumnjiče, što istražni organi ni ne pokušavaju da istraže, da su, možda, upleteni u kriminalne radnje.
Dragan Đilas?
– Sposoban gradonačelnik Beograda, ali se dosad rđavim pokazao kao vođa stranke; s jedne strane, arogantan i netrpeljiv prema dobronamernim kritičarima i ljubopitljivim novinarima, a s druge, neodlučan u obračunu s onima koji su tokom proteklih godina DS doveli na loš glas. Nedostaje mu kako strpljenje, politički takt, poštovanje tuđe ličnosti uopšte i posebno ličnosti političkog protivnika, tako i odlučnost u političkim bitkama.
Čedomir Jovanović?
– Personifikacija srpskog političkog hohštapleraja; temeljito kompromituje vrednosti za koje se verbalno zalaže.
Vojislav Koštunica?
– Jedan od glavnih neimara političkog kapitalizma s njemu svojstvenim klijentelističkim vezama između stranaka, krupnog kapitala i kriminala; neretko je, uprkos ličnom poštenju, imao veoma rđave saradnike i savetnike, a konzervativna nacionalistička ideologija previsoka je prepreka bržem društvenom razvoju.
Mlađan Dinkić?
– Oličenje naopakog političkog sistema Srbije i koruptivne veze političkih stranaka i krupnog kapitala; kompromitovao je u nedovoljno obaveštenoj javnosti sve ideje za koje se verbalno zalagao.
izvor: trojka.rs