Pet stvari za kojim najviše žalimo na kraju života

0
94

old_couple_by_leonisgeek-d4srrwm

Broni Ver, Australijanka koja je radila kao medicinska sestra na palijativnoj nezi, odnosno vodila brigu o smrtno bolesnim ljudima tokom poslednjih nedelja njihovog života, kroz razgovor sa pecijentima je zapazila da većina žali zbog nečeg što je u životu propustila, ili radila, i da su ove stvari uglavnom kod svih zapanjujuće slične. To ju je navelo da o svojim iskustvima napiše knjigu “Pet stvari za kojima najviše žalimo na samrti: Kako smrt bliskih osoba preobražava život”. A evo za čim samrtnici najviše žale…

1. Fali nam hrabrosti da živimo život u kom bismo bili verni sebi
Ovo je apsolutno najčešće žaljenje. Kada shvate da im je život na izmaku i osvrnu se za sobom, ljudi lako uviđaju koliko snova im je ostalo neostvareno zbog izbora koji su u životu učinili, ili nisu učinili. Zdravlje nam daje slobodu koje smo retko svesni, sve dok je ne izgubimo.

2. Previše radimo
Ovo vajkanje svojstveno je pre svega muškim pacijentima, koji su zbog posvećenosti poslu, ili naprosto potrebe da porodici obezbede sredstva za život, zarobljeni u žrvnju beskrajnih radnih sati, propustili odrastanje svoje dece i izgubili bliskost s partnerom. Nisu ga pošteđene ni žene koje su se posvetile karijeri, ili su bile prinuđene da budu hranioci porodice.

3. Nismo imali hrabrosti da izrazimo osećanja
Mnogi su potiskivali osećanja da bi sačuvali mir u odnosima sa drugima. Rezultat je bio život prepun osrednjosti, u kome nikad nisu postali ono što su zaista mogli da budu. Zbog ogorčenosti i nezadovoljstva koji su odatle proizašli, mnogi su se i razboleli.

4. Izgubili smo kontakt sa prijateljima
Istinsku vrednost starih prijateljstava mnogi uviđaju tek u poslednjim nedeljama života. Zaokupljeni sopstvenim životom, tokom godina su dopustili da se draga prijateljstva ugase. Mnogi duboko žale što prijateljstvima nisu posvetili trud i vreme koje su zasluživala, a u samrtnom času prijatelji im svima nedostaju.

5. Nismo sebi dopustili da budemo srećniji
Ovo žaljenje je zapanjujuće često. Mnogi sve do samoga kraja ne uviđaju da sreća predstavlja izbor. Zarobljeni u ustaljenim modelima ponašanja i svojim navikama, ljudi dopuštaju da “komfor” rutine ovlada njihovim fizičkim životom i emocijama. Strah od promene ih navodi da se pred drugima i sobom prave da su zadovoljni, dok duboko u sebi čeznu za iskrenim smehom i spontanom radošću, pa i za zrncem ludosti.

– Moji pacijenti su bili ljudi koji su iz bolnice pušteni kući da umru, i sa njima sam podelila neke neverovano posebne trenutke. Suočeni sa sopstvnom smrtnošću ljudi naglo sazrevaju, a neke od tih promena su fenomenalne. Kao što se može i očekivati, svi se uočavaju sa različiti emocijama. Poricanjem, strahom, gnevom, ponovo poricanjem, sve dok na kraju usledi prihvatanje – kaže Verova, koja tvrdi da svi pacijenti do jednoga nalaze mir u poslednjim trenucima pre nego što napuste ovaj svet.

sandzakhaber / izvor: blic.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here