Bosonoga deca-košarkaši zadivila ceo svet!

0
411

Šekspir jednom lepo napisa “Neka misli tvoje – ne budu tamnice tvoje”. Priča koja sledi govori o tamnicama u koje se i mi sami često zatvaramo. Rešetke tih naših tamnica su isklesane stavom “Ne mogu ja to, jer…”. Čuvena opravdanja. Utamničeni u svoje misli, često ne mrdamo, niti uspevamo da budemo ono za šta smo stvoreni. Priča, međutim nije o opravdanjima, jer su ona nama tako i toliko svojstvena da nema smisla da ih još i opisujemo. Priča je o deci koja drže čas na temu “sve je moguće onome koji veruje”, piše B92.

0557007.73

Oahaka. Mala meksička država, sa nešto više od tri i po miliona stanovnika, od 118 koliko ta zemlja ukupno ima. U Oahaki žive brojna plemena domorodaca, od kojih skoro polovina uopšte ne zna španski jezik, a siromaštvo nikako da se iskoreni. U toj maloj meksičkoj državi dobrom zaradom se smatra dnevnica od pet dolara, što je oko 400 naših dinara. Nije baš ni u Srbiji mnogo veća zarada (minimalac je, gledano po jednom radnom danu, 12 dolara), ali u Oahaki nije problem samo u parama. Tamo, kao i ovde, živi se sa mnogim problemima.

Oko 23.000 žitelja su pripadnici jedne posebne domorodačke populacije. Pleme Triki. Oni žive uglavnom u najsiromašnijim delovima najsiromašnije meksičke državice. I, nekim čudom, imaju sjajan dečji košarkaški tim. Tu i počinje naša priča.

Okupljeni oko nekoliko trenera koji su im preneli ljubav prema igri pod obručima, dečaci i devojčice starosti od osam do 11 godina počeli su da uživaju u čarima košarke. Često su na terenu bosi, jer se tako i kreću kada nisu na treninzima. Treneri, međutim, nisu marili za to, pustili su decu da uživaju na način na koji im to prija, a oni su se posvetili njihovom razvoju. Uz tri uslova: mladi košarkaši moraju da imaju dobre ocene u školi, da nastave da čuvaju svoj jezik i da pomažu ukućanima oko dnevnih obaveza.

0560007.74

I, tako su mali, vredni Triki bili to što jesu, a onda su ovog meseca nekako stigli do Argentine. Treneri iz njihove majušne košarkaške akademije prijavili su taj neobični tim za 4. međunarodni festival mini-košarke. A na njemu, u Kordobi, 60 ekipa iz cele Južne i Centralne Ameirke. Preko 900 mališana. Među njima i Triki.

Njihov prvi meč izazvao je veliku pažnju publike. Jer, publika nije navikla da vidi igrače bez patika.

“Mi kupujemo patike svoj deci koja nam se pridruže, ali… ona žive u velikim, siromašnim porodicama koje često nemaju za odeću i obuću, pa zato neretko celog života hodaju bosa”, rekao je njihov trener, Ernesto Merino.

Hodaju bosi. Igraju bosi. I ređaju pobede. Posle treće uzastopne, ostali učesnici turnira prozvali su ih “bosonogi miševi iz Meksika”. Nisu se mali Triki ljutili, zaista su bili niži od rivala, prosto takvo im je pleme iz kog su, a bosonogi su bili jer su navikli na nemaštinu.

Pa opet, nisu joj pustili da ih utamniči. Niti ih je siromaštvo sprečilo da veruju da mogu da igraju košarku. Da mogu da je igraju vrlo dobro. Čak i protiv većih od sebe. Čak i protiv onih koji imaju patike.

0562007.74

Mali Triki su posle treće pobede prošli u osminu finala. Bez poraza su stigli do borbi za medalje, a onda su trijumfovali i u polufinalu i finalu, osvojivši veliki međunarodni turnir. Čestitala im je FIBA, čestitao im je i lično predsednik Meksika. Država Oahaka im je poslala patike, dresove i mesečne stipendije od 46 dolara.

Samo, patike su tu bile višak. Jer, sport se ne igra njima. Već srcem. A kada živite srcem, “con corazón” što bi rekli u meksičkim serijama, onda vam misli nisu tamnice, već način da svojim talentom poručite svima oko vas: “Hej, svete, vidi šta mogu!”

izvor: trojka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here